I tako svaki put kad se iz ove moje nove kuće, na ivici Evrope, vratim u Vojvodinu, kažem sebi: „E, ovaj put ću se voziti šinobusom“, a eto još uvek mi nije pošlo za rukom. Ili bude pretoplo, ili bude prehladno, ili niko ne garantuje da će šinobus uopšte doći, ili, najčešće, budem u nekom ritmu bržem od 50 kilometara na čas, koliko ovaj srebrni antikvitet i junak većine mojih putovanja krajem osamdesetih, može da izvuče u idealnim uslovima.
Sa nekom usplahirenošću objašnjavam ovde, u zemlji savršenih brzih vozova, iz kojih kroz prozor vidite samo vetar, šta je to zapravo šinobus.
Ali čak i ako uspem da ga dočaram fizički, uvek omanem u pokušaju da prenesem onu bezbrižnu atmosferu klackanja i sparine, kad biste se mogli i iznervirati al’ znate da od tog nema vajde, i definitivno mi niko ne veruje kad kažem da je na nekim deonicama između Melenaca i Novog Bečeja šinobus išao toliko sporo da je bilo ljudi koji su iskakali i hodali pored njega da se rashlade u njegovoj senci, pa se posle desetak minuta vraćali unutra.
Kad u Melencima zazvoni jednom, to znači da je kod Kumana, i uskoro stiže. Sedimo na ogradi, brat i ja, u bermudama, i ližemo sladoled, u senci nekih kestena, čini mi se, i čekamo, važni i srećni jer dolazi šinobus.
Rampa se spušta i naš srebrni vagon stiže jezdeći kroz uspavanu ravnicu.
A znao je često da kasni jer se mašinovođa sa nekim zapriča, ili se nešto pokvari, a bogami i da ne dođe.
Tako negde kasnih devedesetih, kupih kartu od fabrike Stanice u Zrenjaninu do Lukićeva. Dva dinara. I nema šinobusa, pa nema. Odoh da pitam na šalteru šta se dešava, a službenica mi kaže: „Za dva dinara, hoćeš da još i dođe?“
Kašnjenja su bila najgora na stajalištu Orlovat, gde smo presedali kad smo išli u goste kod stričeva u Novi Sad.
Putovalo se tada bogami po pet sati i više do Novog Sada. Na stajalištu Orlovat, rumeni u obrazima i obučeni u kombinezone radnici koji se vraćaju kući sa posla i sa redovne cuge, bakice sa raznim zavežljajima, kokoškama sa uvezanim nogama, korpama sa jajima…
Stisnuti ljudi i živina u hladnoj čekaonici švapskog zdanja, sa nečim za šta sam bila sigurna da su fleke od ispaljenih metaka, još tamo negde u ratu. Zrenjanin – Orlovat – Novi Sad prelazilo se za vreme za koje sada stižem sa kraja na kraj Evrope.
Sem toga, stalno me je zabrinjavala nelogičnost da nakon presedanja šinobus krene nazad u pravcu odakle smo u stvari stigli.
Iz šinobusa pamtim uvek spokojnu i prijateljsku atmosferu gde se lako započne razgovor, a u isto vreme i divni nemir koji donose putovanja, pa makar to bilo i tek dvadesetak kilometara kroz kukuruze i suncokrete.
Brat i ja se guramo ko će na klupi presvučenoj crvenom „kožom“ da zauzme mesto do prozora. Naša baka čita knjigu Mir-Jam, lepo obučena i sa biserima, jer se vozimo šinobusom.
Ravnica, svuda oko nas, verovatno jedini geografski oblik gde za šinobus ima posla. Pamtim šefa stanice kako nam pomaže da iskočimo sa pomalo visoke železne stepenice i vrlo male, kartonske, vozne karte koje sam dugo čuvala.
I pamtim neverovatnu buku i tutnjanje kad se šinobus zajuri, nekad i do 60 kilometara na sat!
A jednom sam i iskočila iz šinobusa, i to je moguće. Vraćali smo se sa pecanja na Tamišu, na primer, iz Farkaždina, jer šinobus je povezivao sva moguća vojvođanska sela i gradove.
Prolazio je toliko blizu kuće moje kume da nije bilo smisla voziti se skroz do stanice, pa se vraćati nazad peške po suncu.
Dogovorili smo se tako, nas pet, da iskočimo jer smo znali da će šinobus u jednom trenutku usporiti. Iskočih prva i pamtim i danas lica drugara koja se odvoze dalje do stanice. Pih.
U siromašnim studentskim danima dešavalo mi se često da sam učila u šinobusu. Pa šta drugo da radite u ta četiri i po sata koliko je trebalo da se pređe tih 80 kilometara od Pančeva do Zrenjanina.
Avioni su me odvezli mnogo dalje nego šinobus. Pa ipak, ne bih mogla napisati više od tri reda o avionima.
Ima tu nešto posebno, oko tog šinobusa. Evo, časna reč, pred svima, sledeći put kad dođem u Vojvodinu.
Autor teksta: Nataša Gološin (januar 2013.)
Preuzmite android aplikaciju.
