“Bilo jednom jedno drvo… puno ljubavi za jednog malog dečaka“, ovako započinje knjiga na kojoj su mnogi od nas odrastali.
Ukoliko se sećate priče o dobrom “Dobrom drvetu“ to znači da niste rođeni nakon 1995. godine, a takođe znači i da bi vas podsećanje na ovu knjigu veoma usrećilo.
“Dobro drvo“ napisao je Šil Silverstejn, 1964. godine.
U pitanju je priča o umeću davanja, primanja i prihvatanja ljubavi, pisana za decu, a opet namenjena svim uzrastima za koju često možemo pročitati i da se radi o jednoj od najdvosmislenijih knjiga na svetu.
Upravo zbog te dvosmislenosti, ova knjiga našla se na listama najneomiljenijih, ali i najomiljenijih ikada objavljenih knjiga.
Glavni akteri su jedan dečak sa neiscrpnom listom želja i jedno drvo koje nesebično želi da mu ispuni sve zamisli.
Radnja knjige:
Dečak je svakog dana dolazio kod drveta kako bi sa njega ubirao njegove plodove. Međutim, kako je postajao stariji, prirodno je postajao i sve zahtevniji.
Drvo mu je svakodnevno davalo svoje plodove sve dok od njega, na kraju, nije ostao samo panj.
Kritičari smatraju da je u prenesenom smislu ovo priča o sebičnosti i narcisoidnosti, te o nedostatku zahvalnosti, zbog čega smatraju da kraj koji nije “srećan“ nije pogodan za čitanje deci mlađih urasta.
Drugi pak, u ovoj metaforičnoj priči, prepoznaju bezuslovnu roditeljsku ljubav prema deci i od srca je preporučuju svima.
Mnogo je vremena minulo, i dečak se, najzad, ponovo pojavi.
“ Žao mi je, Dečače, dočeka ga drvo, “ ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati…”
“Znaš, ne rađam više jabuke.”
“Zubi su mi se već odavno istrošili, i više ne mogu da jedem jabuke”, odvrati dečak.
“Nemam više ni grana”, nastavi Dobro drvo, “ na kojima bi se mogao ljuljati…”
“Odveć sam star za takve stvari… mislim, za ljuljanje na granama“, primeti dečak.
“Nemam više ni deblo”, reče Dobro drvo, “ na kojima bi se mogao uzverati…”
“Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću”, zaklima glavom dečak.
“ Žao mi je ”, uzdahnu Dobro drvo.
“ Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam…ali ništa mi više nije ostalo. Sad sam ti samo jedan stari panj. Žao mi je, zaista…”
“ Pa, više mi mnogo ne treba”, uzdahnu i dečak.
“ Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti. Znaš, veoma sam umoran.”
“ U redu onda” odvrati Dobro drvo, istežući se što god mu je više bilo moguće, “stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi i odmara. Dođi, Dečače, i sedi. Sedi i odmori se.”
I dečak postupi kako mu bi rečeno.
I Dobro drvo se oseti beskrajno srećnim.
Priča o kući čiju fasadu krase figure „Radnik“ i „Pobeda“ (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
