По друштвеним мрежама кружи шала да је на шопинг листи за 1. септембар обавезан бенседин, бромазепам, вињак, виски.
Крајем августа сви томе можемо да се насмејемо, али кад дође време првих контролних задатака, многи родитељи пролазиће кроз страшне емотивне ломове, преиспитивања, кривицу, осећај безнадежности…Тада више ништа није смешно, то су озбиљне емотивне кризе и озбиљни проблеми.
Хајде да овог пута мислимо у напред јер има решења!
Само знајте, морате се мењати, ви, не дете!
Ово није осуда, искрено саосећам са свима које ово мучи, то ми је посао, често сам са људима који кроз ово пролазе и многе од њих сматрам изузетно добрим, драгим људима.
Нисте лоши ако вам је дете лош ђак! Просто не знате.
Ајмо сада на решење!
Две ствари треба да постигнете:
Прва је да будете ауторитет!
Најважнији део сваке промене животних околности је заправо промена нашег менталног склопа, наших уверења! Генерације које су одрасле уз медије (телевизију, књиге, часописе…), а то смо ми, сустигла је нова мода у васпитању. Нисмо ни свесни да нам је усађен стран начин размишљања, за нас неприродан, за који су нас убедили да је бољи, а ко не би хтео да буде бољи? На жалост, то је узело свој данак.
Пре појаве медија, родитељима је било неупоредиво лакше да буду ауторитети. Скоро можемо рећи да то није ни био родитељски изазов, јер како би уопште могло доћи до тога да се моћан (одрасла особа која има све ресурсе у својим рукама) устеже пред немоћним (дететом које не може без одраслог да преживи). До недавно је готово свима ишло од руке постављање чврстих граница из простог разлога што су тада родитељи били ослобођени идеје да све треба решавати ,,лепим“, реаговали су аутенично, природно, самопоуздано и самим тим су били ефикасни.
Да бих вам помогла у овоме, написаћу за вас барем неколико најчешћих погрешних уверења и онда им супротставити тачна, па ви наставите тај посао учећи од оних чија вам се деца допадају.
Деци треба лепо објаснити какву корист имају од школе, јер кад они то до краја разумеју, они ће почети да уче. Погрешно!
Можете им објашњавати до сутра! Узалуд је! Деца ма колико схватала како ствари стоје, немају механизме којима могу сами себе да континуирано покрену на рад. Они то могу, само ако ох је неко претходно дисциплиновао, па је то онда прерасло у самодисциплину. Деца то не обављају сама! Џабе вам нада!
Њега или њу школа просто не занима! Погрешно!
Није реч о томе да ли неко дете школа занима, централна тема је приступ обавезама тј. развијеност осећаја одговорности код детета. Не мора да нас занима све што радимо. Мене уопште, као ни вас, не занима прање судова, али их перем јер сам особа која је структурисана тако да не избегавам тешкоће. Идем им у сусрет, излазим из зоне конфора редовно, стављам себе у ситуације у којима се бојим или трпим, или ми је на неки други начин тешко, јер сам од малих ногу била стављана у такве ситуације. Дакле, немојте се трудити да школу учините забавном, већ децу одговорном. ( Наравно, не би било на одмет да се министарство позабави тиме да настава буде забавнија.)
И ајмо трећи, па ћемо ту стати.
То је дете такав карактер, тврдоглаво. Погрешно!
Радне навике немају везе са карактером. Оне се могу развити код потпуно различитих типова личности детета.
Друга ствар коју треба да постигнете, када промените своје уверења, (само да нагласим да треба да промените читав сет својих уверења, не само ова три горе наведена) па тек онда да створите систем без рупа тј. систем у ком ваше дете не може да не ради!
Ово често поредим са добро организованом фирмом. Знате и сами да постоје фирме које имају одличан систем у ком не постоје нерадници. Тачније, оне формирају такве услове у којима сви запослени морају да раде.
Шта дефинише такве системе?
– Јасна подела рада
– Потпуно пребацивање одговорности запосленом за свој део обавеза
– Стална контрола извршеног
– Постојање последице за неизвршене послове које су такве да радници не могу да се навикну на њих и које су у напред предочене статутом свим запосленима
– Одговорна лица за спровођење последица
– Не постојање еластичности, тј. простора за провлачење
Наравно, породица је нешто друго, неупоредиво топлије. Она је емотивна заједница, у њој је основни елеменат повезаности љубав, али не смемо заборавити и њен функционалан задатак, тј. да је она и радна заједница у којој сви имају своје дужности. Да би тај део функцонисао, и да бисмо децу спремили за самосталан живот, слично оној добро организованој фирми, ми треба да дефинишемо начин породичног функционисања тј. да:
– Буде јасно утврђено шта су чије обавезе, тј. да дете децидно зна какав се школски успех од њега очекује (наравно увек усаглашен са капацитетом детета) и шта је његов део кућних послова са све роковима.
– Потпуно пребацивање одговорности сваком члану за свој део, што за вас родитеље значи да не опомињете децу да уче, да не седате са њима, да их осамосталите у учењу.
– Ваше је да вршите сталну контролу извршеног. Кад кажем сталну, мислим буквално свакодневно, редовно док не видите да је вашем детету учење или склањање ствари постало редовна навика. Онда се можете постепено повлачити.
– У напред саопштите детету последице за неизвршене обавезе, (овде мислим само на оне родитеље који са овом темом имају проблема тј. чија деца не уче). Нека оне буду такве да дете на њих не може да се навикне. Пазите, одузимање телефона или укидање тренинга углавном није ни близу довољног, на то се могу навићи.
– Будите то одговорно лице које је у стању да последицу спроведе до краја, дакле не избегавајте улогу лошег полицајца! Схватите да је то такође чин љубави једнак као и загрљај!
– Не будите еластични!
То се може решити, 100% тврдим!
Успела сам то много пута, као стручна подршка потпуно различитим родитељима, са потпуно различитом децом, само уз чврст систем и уз родитељску спремност на учење и промену.
Само знајте, трајаће! Питање је да ли сте спремни?! Није довољно да желите! Него још једном питам, да ли сте спремни?
Како да ваше дете послуша из „прве“
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
Преузмите андроид апликацију.
