U Novom Sadu je pre nekoliko dana najavljena kratkotrajna vežba sirena za javno uzbunjivanje u trajanju od šezdeset sekundi. Vežba je trebala da se dogodi u sredu, sedmog septembra, sa početkom u 12 časova, međutim kako je juče najavljeno od strane Grada, vežba je odložena.
Ova vežba je prema prvobitnom planu trebala, počevši od juče, da se ponovi svake prve srede u trećem mesecu tekućeg kvartala. Osim Novog Sada, sirene za javno uzbunjivanje trebale su da se čuju istovremeno i na ostalom području Južnobačkog okruga.
Ova akcija, u srpskim medijima, je po ko zna koji put, kao i za mnoge druge prethodne vesti, podelila mišljenja javnog mnjenja. Dok postoje oni koji su protiv uključenja sirena za uzbunjivanje, postoje i oni koji smatraju da je ova odluka od strane Grada opravdana.
Šta je posredi ovog događaja?
Većina medija je za vreme poplava koje su pogodile našu zemlju, pre nekoliko godina, provlačila pitanje o bezbednosti naroda i reakciji vlasti na elementarnu nepogodu, poput ove ili neke druge, kao što je požar, grad, zemljotres, suša, ratno stanje, itd.
Tada se u opozicionim medijima sugerisalo o nedovoljnoj pažnji koja je usmerena na bezbednosne sisteme. Iako se pisalo i sa stanovišta vlasti da je ulaganje u sirene, kao jednog od bitnijih oglašivača u izuzetno opasnim situacijama, po bezbednost građana znatno unapređena nakon 2010. godine, činjenica je da je i sam narod po reakaciji na sisteme zaštite, ostao nedovoljno informisan.
Posle 2010. godine se ulaganje u broj sirena povećalo, što je bilo istaknuto od strane MUP-a. Tekući problem jeste ostao i dalje dotrajali sistem za javno uzbunjivanje.
Poslednji sistemi za javno uzbunjivanje koji su se instalirali u našoj državi, pre ovih, datiraju iz doba Jugoslavije, što ne bi nužno značilo neispravnost, ali svakako sistem koji je davno prošao, bar što se tiče savremenih sistema i evropskih standarda.
Reakcija i edukacija građana
Kako su sistemi za javno uzbunjivanje u Republici Srbiji ne baš omiljeni, može se pretpostaviti da će izavati kolektivni osećaj nelagode na zvuk sirena koje građane vraća u nesrećna, minula vremena i sećanje na 24. marta 1999. godine kada su se alarmantno oglasile sirene za javno uzbunjivanje u čitavoj državi.
Emotivnost i reakcija naroda na ovakve događaje je opravdana. Zvuk sirene u takvim situacijama, svakako, ne donosi ništa prijatno.
Ono što je negde početkom 21. veka uslovilo rekaciju tadašnje vlasti jeste zaborav. Zaborav koji je trebao da narod podstakne na oporavak od sirena, a budžet na ulaganja. Posle toga se sve češće u medijima svim vlastima do sada, nameće pitanje komunističke ostavštine i prošlog vrema.
Uviđa se da je zahtev za vežbu koja je trebala da se održi skladu sa Zakonom o smanjenju rizika i od katastrofa i upravljanje vanrednim situacijama.
Upravo prema članu 2 stav 19 Zakona o smanjenju rizika i od katastrofa i upravljanje vanrednim situacijama objašnjava se priprema kao preventivna mera bezbednosti građana, koja podrazumeva znanje i kapacitete koji se razvijaju za efikasan odgovor i obnovu od katastrofa.
U članu 12 istog zakona objašnjava se pripremljenost na vanredne situacije:
„Strategija smanjenja rizika od katastrofa i upravljanja vanrednim situacijama je osnovni strateški dokument kojim se utvrđuje politika i usmeravaju aktivnosti državnih organa i drugih subjekata u upravljanju rizikom od katastrofa, određuju smernice za angažovanje ljudskih i materijalnih resursa, kao i razvoj normativnog i institucionalnog okvira u cilju smanjenja rizika i efikasnog odgovora na izazove katastrofa“.
U članu 13 istog zakona, pojašnjava da je priprema kao prevencija i što bolja reakcija na određenu vanrednu situaciju ustanovljena nizom aktivnosti koja obuhvata ne samo vlast, već uzajamnu saradnju vlasti sa ljudima, institucijama i privatnim firmama.
Prema ovom zakonu uočava se da je nemoguće izuzeti građanstvo iz akcija koje su sprovedene kao jedne od priprema na smanjenje rizika od katastrofa u Republici Srbiji. Ova akcija bi trebala da omogući proveru broja funkcionalnih sirena na teritoriji Južnobačkog okruga, što ne bi smelo nikako biti jednokratno, već svakako učestalo.
Problem je manji broj ispravnih i funkcionalnih uređaja za javno uzbunjivanje, kao i stara oprema. Upravo češćom upotrebom što u sigurnim i bezbednosnim uslovima znači proveru sistema za javno uzbunjivanje menjaju se zastareli i nasleđeni uređaji, prati se tok i ispravnost sistema, ali i brzina reagovanja.
Nažalost, jedino neprijatno u ovom sistemu jeste emotivna disfunkcija srpskog naroda koja se javila kao posledica rata devedesetih godina, bombardovanja zemlje i loše uspomene koje se na zvuk sirene budi.
U svim drugim zemljama ova vežba nije alarm rata, nego svakodnevna bezbednosna provera, koja danas-sutra može da spasi taj isti narod. Tako se u mnogim evropskim i nama komšijskim zemljama učestalo testira sistem za javno uzbunjivanje, ali se i poboljšava i sistem.
U modernim sistemima za javno uzbunjivanje, a prema evropskom standardu, jačina sirene podešava se na nivo buke koji ljudi mogu da podnesu tokom boravka ili rada, sa pauzom od 0.25 do 0.5 sekundi. Ovo modernizovanje i svakodnevno usmeravanje javnosti na sistem za javno uzbunjivanje doprinosi boljoj reakciji javnosti na zaštitu, ali i spremnost države da se nosi sa mogućim rizicima i ulaganjima, modernizaciji i pre svega, vrlo bitno edukaciji svog stanovništva.
Vreme koje je prošlo, vratiti se ne može, ali s toga ne treba izbegavati ono što bi nas u budućnosti moglo spasiti jer sopstvena bezbednost znači mnogo više od bilo kakve minule emocije ili reakcije straha. U prošlom veku, sigurnosne vežbe bile su svakodnevna stvar i do početka ovog veka nisu smatrane kao nepotrebne jer upravo proveren i bezbednosno siguran sistem bio je spasonosan u kriznim vremenima devedesetih godina.
Šta očekuje ljubitelje pozorišta u novoj sezoni u Novom Sadu
Preuzmite android aplikaciju.
