У Новом Саду је пре неколико дана најављена краткотрајна вежба сирена за јавно узбуњивање у трајању од шездесет секунди. Вежба је требала да се догоди у среду, седмог септембра, са почетком у 12 часова, међутим како је јуче најављено од стране Града, вежба је одложена.
Ова вежба је према првобитном плану требала, почевши од јуче, да се понови сваке прве среде у трећем месецу текућег квартала. Осим Новог Сада, сирене за јавно узбуњивање требале су да се чују истовремено и на осталом подручју Јужнобачког округа.
Ова акција, у српским медијима, је по ко зна који пут, као и за многе друге претходне вести, поделила мишљења јавног мњења. Док постоје они који су против укључења сирена за узбуњивање, постоје и они који сматрају да је ова одлука од стране Града оправдана.
Шта је посреди овог догађаја?
Већина медија je за време поплава које су погодиле нашу земљу, пре неколико година, провлачила питање о безбедности народа и реакцији власти на елементарну непогоду, попут ове или неке друге, као што је пожар, град, земљотрес, суша, ратно стање, итд.
Тада се у опозиционим медијима сугерисало o недовољној пажњи која је усмерена на безбедносне системе. Иако се писало и са становишта власти да је улагање у сирене, као једног од битнијих оглашивача у изузетно опасним ситуацијама, по безбедност грађана знатно унапређена након 2010. године, чињеница је да је и сам народ по реакацији на системе заштите, остао недовољно информисан.
После 2010. године се улагање у број сирена повећало, што је било истакнуто од стране МУП-а. Текући проблем јесте остао и даље дотрајали систем за јавно узбуњивање.
Последњи системи за јавно узбуњивање који су се инсталирали у нашој држави, пре ових, датирају из доба Југославије, што не би нужно значило неисправност, али свакако систем који је давно прошао, бар што се тиче савремених система и европских стандарда.
Реакција и едукација грађана
Како су системи за јавно узбуњивање у Републици Србији не баш омиљени, може се претпоставити да ће изавати колективни осећај нелагоде на звук сирена које грађане враћа у несрећна, минула времена и сећање на 24. марта 1999. године када су се алармантно огласиле сирене за јавно узбуњивање у читавој држави.
Емотивност и реакција народа на овакве догађаје је оправдана. Звук сирене у таквим ситуацијама, свакако, не доноси ништа пријатно.
Оно што је негде почетком 21. века условило рекацију тадашње власти јесте заборав. Заборав који је требао да народ подстакне на опоравак од сирена, а буџет на улагања. После тога се све чешће у медијима свим властима до сада, намеће питање комунистичке оставштине и прошлог врема.
Увиђа се да је захтев за вежбу која је требала да се одржи складу са Законом о смањењу ризика и од катастрофа и управљање ванредним ситуацијама.
Управо према члану 2 став 19 Закона о смањењу ризика и од катастрофа и управљање ванредним ситуацијама објашњава се припрема као превентивна мера безбедности грађана, која подразумева знање и капацитете који се развијају за ефикасан одговор и обнову од катастрофа.
У члану 12 истог закона објашњава се припремљеност на ванредне ситуације:
„Стратегија смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама је основни стратешки документ којим се утврђује политика и усмеравају активности државних органа и других субјеката у управљању ризиком од катастрофа, одређују смернице за ангажовање људских и материјалних ресурса, као и развој нормативног и институционалног оквира у циљу смањења ризика и ефикасног одговора на изазове катастрофа“.
У члану 13 истог закона, појашњава да је припрема као превенција и што боља реакција на одређену ванредну ситуацију установљена низом активности која обухвата не само власт, већ узајамну сарадњу власти са људима, институцијама и приватним фирмама.
Према овом закону уочава се да је немогуће изузети грађанство из акција које су спроведене као једне од припрема на смањење ризика од катастрофа у Републици Србији. Ова акција би требала да омогући проверу броја функционалних сирена на територији Јужнобачког округа, што не би смело никако бити једнократно, већ свакако учестало.
Проблем је мањи број исправних и функционалних уређаја за јавно узбуњивање, као и стара опрема. Управо чешћом употребом што у сигурним и безбедносним условима значи проверу система за јавно узбуњивање мењају се застарели и наслеђени уређаји, прати се ток и исправност система, али и брзина реаговања.
Нажалост, једино непријатно у овом систему јесте емотивна дисфункција српског народа која се јавила као последица рата деведесетих година, бомбардовања земље и лоше успомене које се на звук сирене буди.
У свим другим земљама ова вежба није аларм рата, него свакодневна безбедносна провера, која данас-сутра може да спаси тај исти народ. Тако се у многим европским и нама комшијским земљама учестало тестира систем за јавно узбуњивање, али се и побољшава и систем.
У модерним системима за јавно узбуњивање, а према европском стандарду, јачина сирене подешава се на ниво буке који људи могу да поднесу током боравка или рада, са паузом од 0.25 до 0.5 секунди. Ово модернизовање и свакодневно усмеравање јавности на систем за јавно узбуњивање доприноси бољој реакцији јавности на заштиту, али и спремност државе да се носи са могућим ризицима и улагањима, модернизацији и пре свега, врло битно едукацији свог становништва.
Време које је прошло, вратити се не може, али с тога не треба избегавати оно што би нас у будућности могло спасити јер сопствена безбедност значи много више од било какве минуле емоције или реакције страха. У прошлом веку, сигурносне вежбе биле су свакодневна ствар и до почетка овог века нису сматране као непотребне јер управо проверен и безбедносно сигуран систем био је спасоносан у кризним временима деведесетих година.
Šta očekuje ljubitelje pozorišta u novoj sezoni u Novom Sadu
Преузмите андроид апликацију.
