Zastavo moja, zastavo trojna,
Svijeno srce naroda bojna,
Zar već u tvojim bojama spava
Crvena krvca i krvca plava?
O čemu snivaš kad se ne njijaš?
Jel te rođeno koplje probolo,
Te od beline rođene svijaš
Samrtni pokrov na telo golo?
Zastavo moja, zastavo trojna,
Svijeno srce naroda bojna,
O čemu snivaš?
Stihovi Laze Kostića iz Razgovora sa uvučenom srpskom zastavom u mađistratu novosadskom. Stihovi koje je Laza Kostić izgovorio na proglašenju punoletstva kneza Milana Obrenovića u avgustu 1872. godine, u Beogradu. Stihovi zbog kojih je Laza Kostić robijao pet meseci u peštanskom istražnom zatvoru, jer je nazdravio ”ujedinjenju svih Srba sa ovu i onu stranu reke”.
Imao je šta da kaže, a žbiri šta da čuju i prenesu gde (ne)treba. Stihovi Laze Kostića odzvanjaju hodnicima vremena i oslikavaju lepotu srpske zastave.
Za njenu snagu je čuo i nemački car Vilhelm II i od svog generala Augusta fon Makenzena tražio da mu donese barem jednu zarobljenu srpsku ratnu zastavu tokom Prvog svetskog rata.
Od 51 pukovske zastave dodeljene srpskoj vojsci 30. novembra 1911. godine od strane kralja Petra I Karađorđevića, nijedna nije pala u ruke neprijatelja tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Srpska zastava je bila simbol slobode, patriotizma, tradicije, doslednosti i posvećenosti državi. Prešla je dugačak put krvi, trnja, kamenja, snega i leda.
Ponosno se viori i iznad Narodne skupštine, ispred crkava i hramova, ispred Palate pravde u Beogradu, ispred Pokrajinske vlade u Novom Sadu, svuda od Horgoša do Preševa, ali još i ponegde…
Nećemo spominjati sada Banja Luku, Bijeljinu, Istočno Sarajevo, Trebinje, Herceg Novi, Kumanovo da ne bismo ostali na pola puta, ili Vukovar, Knin, Petrinju, Sarajevo, Beli Manastir, Podgoricu, Nikšić, Ohrid, Bitolj da ne odemo predaleko…
Ali ćemo spomenuti Vašington, srce ”svetske demokratije” i Belu kuću iznad koje je 1918. godine zablistala srpska trobojka u čast svima onima koji su pali boreći se za njenu otadžbinu proteklih šest godina. Takvu čast su imali samo Francuzi dve godine kasnije, 1920. godine, kao i Britanci koji su sebi sami obezbedili takvu čast u ratu 1812 -1815. godine, kada su spalili Vašington, u avgustu 1814. godine, te istakli svoju zastavu iznad Bele kuće.
Srpska trobojka je sazrevala preko dva veka. Nekad na vetru i kiši, nekad na suncu, nekad u krvi, ali uvek u pravim rukama.
Svako srpsko obeležje nastajalo je dugo, pažljivo, mukotrpno, ali sa ponosom, uzdignute glave i pleća. Srpski državnici, intelektualci i umetnici su u simbole utkali svoj talenat, dar, vreme, snagu, energiju, volju, ponos i dostojanstvo.
Ništa nikada nismo dobili, osim napada, udaraca, boli, krvi i stradanja, a znali smo da podarimo drugima slobodu i državnost, koju su ili vekovima ranije izgubili ili je nikada nisu ni imali.
Tamo gde je prošla srpska zastava, došla je i sloboda.
Srpska zastava nije simbol vekovne tiranije, već vekovne težnje ka slobodi i jedinstvu naroda koji je razapet, danas, u nekoliko država. Jednom smo ostvarili taj san, pustili smo druge da sanjaju sa nama, živećemo ponovo taj san, ali pod našom zastavom, istom onom koja je brisala trotoare novosadskog bulevara u delovima.
Nisu je neprijatelji potrgali, kidala su je naša deca uz šaputanja na uho stranih žbira, istih onih koji su Lazu poslali u peštansku tamnicu i onih koji su pravili nove zastave od 1912. do 2008. godine.
Te zastave nisu naše, nemaju simbole večne slobode slovenskog naroda. Te zastave su iskovane od zvezdica i ptica palih monarhija koje je naš narod srušio jednom, a ako zatreba i opet će.
Ipak nisu ta deca kriva što ih nismo naučili šta su nacionalne i državne svetinje. Kriva je država! Kada dete nije dobro, sledi packa, ali i priča šta sme i šta ne sme. Poštovanje države nije upitna stvar oko kojeg možemo ili ne možemo da se složimo.
Poštovanje države je poštovanje sopstvene kuće i porodice. Naposletku, Tolstoj je to lepo definisao: ”Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način”. Isto tako je i sa državom. Na sreću, malo je onih koji ne razumeju ljubav prema svojoj državi, malo je onih koji nisu preležali dečije boginje do 15. godine.
Ima nas dovoljno da im ukažemo gde greše…
Ali ništa bez države!
Autor: Aleksandar M. Gajić
Preuzmite android aplikaciju.
