Александар Танурџић је отворио пут у књижевност романом првенцем “Уста ми пуна вишања“ у издању новосадског „Прометеја“.
„Сећање је само по себи варљиво и незахвално за писање да се преточи баш онако како би требало. Ја као нови писац немам ништа од херметичности па је роман морао бити отворен, а опет да не бежим од онога што ја јесам“, рекао је Танурџић.
Аутор се потрудио да отвори што више тема и питања, а да читалац сам да одговоре и усмери се на оно што њега интересује.
Стефан је трагични јунак, без кривице. Његова кривица је његова судбина коју није писао сам већ су је писали други, он се прилагођавао другима и самом себи, његов идентитет је на почетку избрисан, и ко је он, и каква сећања може да има.
Назив „Уста ми пуна вишања“ је потекао као лајт мотив који ми се враћао и наметао највише као одговор на то од чега је заправо саткан човек, а то је од меса и сокова“, рекао је млади писац.
Уста пуна вишања су уста пуна живота и свега онога што он носи, што је и бол, и срећа, а нажалост и труљење и смрт.
Танурџић је родом из Риђице, села поред Сомбора, завршио је мастер на компаративној књижевности на Универзитету у Новом Саду.
Води радионицу креативног писања. Његов први роман већ су запазили критичари сврставајући га у изборе за угледне награде, а широко је отворио и пут до читалаца.
