Čovek često misli da najbolje poznaje – sebe. U psihologiji se ta zabluda zove autoprojekcijska zamka. Kada sam sa sobom provedeš čitav život, misliš da nemaš tajni i da niko sa strane ne može bolje da vidi ono što je u tebi.
Slično je i sa gradom i njegovim žiteljima. Ko to može poznavati Novi Sad bolje od onih koji su u njemu rođeni, odrasli, završili školu, išli u Jovinu, ručkali u Sendvaji, kupali se na Štrandu, posećivali Pozorje, trenirali hokej u Voši ili svirali flautu u Isi?
Mnogi će reći – niko. I neće biti u pravu.
Jer, kao i kada je reč o autopercepciji, žitelji nekog grada su subjektivni i imaju jedan nedostatak – nepostojanje uporednog metoda.
Dozvolite nekome ko je odrastao na 62 km od crkve Imena Marijinog, došao u Novi Sad davne 2006. i stoprocentno se naselio u njemu 2011. da vam kaže po neku reč o tome gde je Novi Sad bio nekad, a gde je sad. Jer, ja sam se u ovaj grad zaljubio, posmatrajući ga sa strane i stidljivo ga inkorporirajući u svoje biće, postepeno. Nisam ga doživeo kao datost, a to ipak ima neku vrednost.
Novi Sad je uvek imao potencijal, šarm i prirodnu sklonost ka izrastanju u evropski polis. Pa ipak, moje oči su te 2006. zatekle panonsku varoš. Uporedno, naš Novi Sad je bio bliže nekada dominantnoj Subotici, nego svedominirajućem Beogradu.
I tako bi i ostalo da se nije pojavio on – čovek sa vizijom.
Vreme u našem gradu meriće se pre i posle Miloša Vučevića. A zašto to kažem? Zato što ga poznajem i doživljavam kao prijatelja? Zato što je inteligentan, obrazovan, dobroćudan, duhovit, moralan? Zato što delimo iste svetonazore?
Možda, ali u svemu mora postojati i objektivnost sa početka ove priče.
Objektivno, u Novom Sadu te 2006. ali ni 2011. ja nisam imao Promenadu na neki metar od kuće. Voša nije imala dva kupa u vitrini. Novi Sad nije imao više od jednog poluupotrebljivog tržnog centra, ja nisam mogao da odvedem eminentne goste iz inostranstva na 11 adresa, od kojih zastaje dah, nisam mogao da se zaposlim u ovom gradu i primam dostojnu platu, nisam mogao da se kulturno uzdižem u Kutku na keju ili u fondacijama kraj SNP jer ničeg od navedenog – nije ni bilo.
Pa kome onda može smetati čovek koji je preporodio grad?
Onima što slave 31. 07. i gade se srpstva kao takvog? Onima što ne žele ulicu Ljubana Jednaka i spomenik Đorđu Stratimiroviću? Onima što bi da ponovo kradu, nameštaju tendere i sprovode pljačkaške privatizacije? Svakako da. Svima njima.
Ali i još jednoj kategoriji. Zgubidanima.
To su oni što ne moraju da brinu o računima Informatike, jer ih ne plaćaju od svog nerada. To su „ekolozi“ koji koriste automobil stalno, za razliku od gradonačelnika koji kad god može koristi bicikl ili ide pešice. To su lenčuge kojima se sloši kada u sredu moraju da ustanu pre 12.00, koji ništa novo godinama nisu naučili, a staro su davno zaboravili. E pa i njima smeta Miloš. Jer je drugačiji, jer je agilniji, jer je vredniji, jer je iskreniji, jer je bolji, jer je ono što oni nikada nisu bili i nikada neće biti.
Zato, nesposobni da priznaju sebi svoje slabosti, oni svoje frustracije, usmeravaju na drugog. Ali, nažalost, drugačije i ne umeju.
Autor: Predrag Rajić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Predraga Rajića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
