Пре него што жртви зада “последњи ударац”, наша кућна љубимица има обичај да се с њом поигра. Ево зашто то чини.
Ако сте посматрали мачку која борави напољу, вероватно сте уочили њене предаторске инстинкте. Док лута по дворишту, она наилази на мале животиње који су њен потенцијални плен.
Тада скаче напред-назад и удара птицу, гуштера или миша који јој “допадну” шапа. Она се игра с њима неколико минута, чак и онда кад престану да дишу. Мачка потом покупи плен, дошета до куће и положи жртву на отирач.
Из овог мачијег потеза власници знају да им је љубимица привржена и да их воли. Доношењем плена пред ноге мачка вам исказује поштовање. Међутим, многим заштитарима природе овакво понашање није ништа друго до убијање слабијих од себе. Ми кажемо, то је једноставно опстанак.
Предности припитомљавања и заједничког живота
Зашто мачке јуре плен и играју се с њим, чак и након што угине? Да ли је то хир или природан потез предатора? Одговор на ово питање лежи у далеком времену припитомљавања мачака.
Прве маце припитомљене су још пре око 8.000 година у старом Египту и околним регијама. Оне су биле потомци Felis silvestris lybica, познате и као афричка дивља мачка, и одлазиле су у градове, привучене пацовима.
Људи су, заузврат, држали ове мачке у близини, јер су контролисале популацију глодара који су ширили болести и таманили житарице.
У неким земљама, попут старог Египта и Кине, мачке су сматране животињама које доносе срећу и биле су веома поштоване. Али, док смо хиљадама година живели са нашим мачијим сапутницима, њихово „право“ припитомљавање може се пратити уназад само до пре око 200 година.
„Истинско” зближавање човека и мачке показало се кроз селективно и намерно узгајање, за разлику од некадашње “везе” две врсте које су биле принуђене на заједнички живот.
Игра са пленом потиче од инстинкта из лова
Пошто су припитомљене, мачке су задржале многе инстинкте својих дивљих предака који су дању ловили мале животиње.
Ово еволуционо “сећање” и данас приморава мачку да хвата плен, чак и ако није гладна. Њени инстинкти за игру, као што су ударање, тапкање шапама и грабљење канџама, потичу из понашања у лову.
Дивље мачке се играју са пленом како би га умориле пре него што га поједу. Тако оне смањују и ризик од повреда.
Научне студије показују да мачке које излазе из дома могу озбиљно да поремете животну средину. Само у САД, сваке године угине више од 1,3 милијарде птица и 6,3 милијарде малих сисара којима, осим људи, пресуђују власничке маце, дивље мачке и луталице.
Како спречити мачке да наносе овако велику еколошку штету? Део њихових нагона за ловом може се зауставити игром и висококвалитетном исхраном богатом месом.
Маце су месоједи: ако не добијају довољно меса у дому, оне ће га потражити на другом месту.
Један од најбољих начина да спречите “дивљање” ваше маце у локалном екосистему јесте да је држите у затвореном, али довољно великом простору, са мноштвом играчака и занимација.
Само тако маца може да “вежба” и ослобађа ловачке инстинкте до миле воље, без жртвовања дивљих животињица које живе у њеном комшилуку.
Преузмите андроид апликацију.
