Kada poželiš da sa strane centra, pređeš na onu drugu stranu Bulevara Mihajla Pupina, sigurno to nećeš uraditi pretrčavajući onaj veliki i nepregledni put na neobeleženom mestu, jer to, razume se, nije novosadski.
Sa jedne na drugu stranu ovog Bulevara prelazi se isključivo pothodnikom. I to nam je, od kada se izgradio, ušlo u DNK kao urođena navika, a da ni sami ne znamo zašto.
Blekija smo najčešće mogli sresti baš u tom pothodniku!
Novi Sad nisu samo stare, barokne, fasade i nove sterilne višespratnice koje nam obezbeđuju topli dom. Novi Sad čine i, svi oni, ljudi koje svakodnevno srećemo na njegovim ulicama, a nekima od njih dom, nažalost, predstavljaju upravo te ulice.
Bakice koje prodaju cveće, ulični svirači i svi ljudi koji obično stoje na istim mestima, pored kojih prolazimo kao da ih ne vidimo, često nam privuku pažnju tek onda kada ih ne bude. Tada odjednom osetimo da nam nešto fali.
Sada nam je u srcima ostala jedna velika praznina. Ta praznina nastala je pre nekoliko dana kada je ulični svirač Kristijan Kostić Bleki svirepo prebijen na smrt u jednoj od najstarijih novosadskih ulica.
Kosovska ulica u samom centru grada oduvek je bila poznata po mnogo stvari, a sada ćemo je pamtiti i kao mesto na kome je svoje poslednje reči, svojim hrapavim glasom, izgovorio “dobri duh“, kako su ga Novosađani od milja zvali.
Iako se poslednji izdah dogodio po prijemu u Urgentni centar, simbolično je da se sa samom smrću susreo na ulici, na kojoj je, na kraju krajeva proveo najduži deo svog života i koja ga je zauvek obeležila.
Verujemo da ne postoji Novosađanin koji nije znao za Blekija. Istina, možda niste znali da mu je to nadimak, ali onaj dobroćudni čikica neiskvarenog pogleda, sa svojom gitarom, uvek je stajao na nekoliko svojih mesta u gradu i uveseljavao sve svojom muzikom.
Zapravo, ne znam da li bih mogla reći “uveseljavao“, jer je bluz koji je pevao, svirao i živeo, zapravo, muzički pravac u kome se retko peva o sreći i zadovoljstvu, ali bi nam Bleki, kada bismo užurbano prolazili pored njega, makar na trenutak i pored tužnih i socijalnih tema, stavio osmeh na lice.
Blekijev glas bio je kao stvoren za poeziju čežnje, kako još nazivamo bluz, a on ga je godinama cigaretama i alkoholom dodatno “doštimavao“.
Bio je skroman. Pored dva dinara, koje je imao običaj da traži, pre svega je tragao za društvom sa kojim bi podelio neke od svojih interesantnih priča, ili nekoga sa kim bi podelio svu svoju imovinu – njegovu gitaru.
Pripadao je onoj generaciji na koju je rat, koji nas je zadesio, ostavio ozbiljne posledice. Tragajući za svojim mestom pod suncem i pokušavajući da pronađe formulu za to kako se živi, doveo se do toga da su mu se dani sveli na preživljavanje.
Interesantno je da je, ipak, pored svega toga, predstavljao primer sa kakvim se entuzijazmom i voljom ulazi u novi dan.
“Mislim da, bez obzira na to u kojim vremenima živimo, samo ljubav i vera koje vrlo, vrlo, nedostaju ovom svetu, mogu da ti daju snagu da ideš dalje, bez obzira dokle ćeš stići. Ako se pošteno boriš svi će te poštovati, tako da ja radim ono što volim!“, govorio je Bleki.
Prijavite se na turističku turu “Tajne Petrovaradinske tvrđave”
Preuzmite android aplikaciju.
