Када пожелиш да са стране центра, пређеш на ону другу страну Булевара Михајла Пупина, сигурно то нећеш урадити претрчавајући онај велики и непрегледни пут на необележеном месту, јер то, разуме се, није новосадски.
Са једне на другу страну овог Булевара прелази се искључиво потходником. И то нам је, од када се изградио, ушло у ДНК као урођена навика, а да ни сами не знамо зашто.
Блекија смо најчешће могли срести баш у том потходнику!
Нови Сад нису само старе, барокне, фасаде и нове стерилне вишеспратнице које нам обезбеђују топли дом. Нови Сад чине и, сви они, људи које свакодневно срећемо на његовим улицама, а некима од њих дом, нажалост, представљају управо те улице.
Бакице које продају цвеће, улични свирачи и сви људи који обично стоје на истим местима, поред којих пролазимо као да их не видимо, често нам привуку пажњу тек онда када их не буде. Тада одједном осетимо да нам нешто фали.
Сада нам је у срцима остала једна велика празнина. Та празнина настала је пре неколико дана када је улични свирач Кристијан Костић Блеки свирепо пребијен на смрт у једној од најстаријих новосадских улица.
Косовска улица у самом центру града одувек је била позната по много ствари, а сада ћемо је памтити и као место на коме је своје последње речи, својим храпавим гласом, изговорио “добри дух“, како су га Новосађани од миља звали.
Иако се последњи издах догодио по пријему у Ургентни центар, симболично је да се са самом смрћу сусрео на улици, на којој је, на крају крајева провео најдужи део свог живота и која га је заувек обележила.
Верујемо да не постоји Новосађанин који није знао за Блекија. Истина, можда нисте знали да му је то надимак, али онај доброћудни чикица неисквареног погледа, са својом гитаром, увек је стајао на неколико својих места у граду и увесељавао све својом музиком.
Заправо, не знам да ли бих могла рећи “увесељавао“, јер је блуз који је певао, свирао и живео, заправо, музички правац у коме се ретко пева о срећи и задовољству, али би нам Блеки, када бисмо ужурбано пролазили поред њега, макар на тренутак и поред тужних и социјалних тема, ставио осмех на лице.
Блекијев глас био је као створен за поезију чежње, како још називамо блуз, а он га је годинама цигаретама и алкохолом додатно “доштимавао“.
Био је скроман. Поред два динара, које је имао обичај да тражи, пре свега је трагао за друштвом са којим би поделио неке од својих интересантних прича, или некога са ким би поделио сву своју имовину – његову гитару.
Припадао је оној генерацији на коју је рат, који нас је задесио, оставио озбиљне последице. Трагајући за својим местом под сунцем и покушавајући да пронађе формулу за то како се живи, довео се до тога да су му се дани свели на преживљавање.
Интересантно је да је, ипак, поред свега тога, представљао пример са каквим се ентузијазмом и вољом улази у нови дан.
“Мислим да, без обзира на то у којим временима живимо, само љубав и вера које врло, врло, недостају овом свету, могу да ти дају снагу да идеш даље, без обзира докле ћеш стићи. Ако се поштено бориш сви ће те поштовати, тако да ја радим оно што волим!“, говорио је Блеки.
Prijavite se na turističku turu “Tajne Petrovaradinske tvrđave”
Преузмите андроид апликацију.
