На степеништу које се пење до оног високог гвозденог моста Д. Луиш, испред ког се фотографише свако ко дође у Порто, два пара прљавих патика, згужване мајице, сличице фудбалера, неколико новчића, офуцана фудбалска лопта и кључ на пертли. Осврћем се да видим да ли је власник овог блага у близини, и чујем: “Скочи, скочи, види га што се уплашио“.
Хор дечачких гласова на каменој платформи надомак моста, а на мосту, “окачени”, онако са спољне стране, два мршава препланула дечака, не старија од 13 године.
И ево, један је већ у ваздуху, лети према хладном и мутном Дору, а други, онај што се уплашио, се предомишља.
Пењем се на мост, пролазим поред њега, чучнем и кажем му: “Ма шта те брига, ако си се уплашио, скочићеш други пут“.
“Ма, сви гледају”, каже забринуто. “Како се зовеш?”, не знам ни сама зашто га питам. “Луиш”, каже. Баш као и краљ по коме је мост добио име, мислим. “Ух, Луиш, па не знам шта да ти кажем… Срећно…”, слегнем раменима и наставим својим путем.
Продужујем преко моста, у Гају, да се нађем са другарицама из Србије које су биле у гостима. Ретко ко зна да се “Порто” вино не производи у Порту, већ у Гаји, потпуно другом граду.
Налазимо се у једном од забаченијих винских подрума до ког се пење стрмим улицама оивиченим каменим зидовима и заузимамо сто на калдрмисаном плочнику, тако да преко кровова поглед добацује до Порта.
Седимо тако и дегустирамо вино, а оне ме гњаве питањима шта треба да раде у Порту. Не знам шта да им кажем. Па ваљда баш ово. Да седе и да пију вино. Била сам у овом граду сада већ неколико десетина пута, и што га више упознајем, то ми се више свиђа.
Но, и даље не могу никако да одредим шта је то што је “must see”. Све се мора и ништа се не мора.
Оно што за сада могу да тврдим је да је најбољи поглед на град – из суседног града. До Гаје се може стићи и пешке, преко поменутог моста.
Ту су на десетине мањих или већих фабрика које производе Порто вино. Немојте да вас име превари. То и није баш обично вино, већ је слађе и са вишим процентом алкохола (око 20%). Приликом посете подрумима дегустираћете три или четири врсте овог пића и чути да се и данас понекад грожђе у овим винаријама гази голим ногама уз песму и игру.
Научићете да је Порто вино слатко и јако сасвим случајно. За то је крива политичка ситуација у Европи у 17. веку и чињеница да су Британци заратили са Французима, па су морали да потраже алтернативу за француска вина.
Тако су открили регију Доро, закључили да вино није лоше као она на која су наилазили на обали, и како би га припремили за дуг пут бродом до Енглеске, у свако буре су додали канту-две брендија.
Тако се вино није кварило у додиру са ваздухом. Британци нису добро реаговали на ову „брљу“, али у недостатку друге опције дали су јој шансу.
Ратови су се ређали један за другим, па је ово пиће постало за кратко време врло популарно. Већ у првој половини 18. века заштићено му је географско порекло, а данас важи за један од најпознатијих португалских извозних производа. Наравно, поред Роналда.
Овај град није сјајан као Париз, отмен као Лондон, или модеран као Њујорк. А и не треба га поредити ни са чим.
Порто је, једноставно, Порто. Нема посебан споменик или зграду по којој је надалеко познат, он је некако више знаменитост сам за себе. Иако претежно сив, често кишовит и за дамске ципеле неудобно калдрмисан, Порту се углавном све опрашта, а посебно после чашице истоименог вина.
Пошто сам путник опседнут мапама, тешко ми је да поверујем да никад нисам набавила једну и за Порто.
Долазила сам у други највећи град Португала тотално неприпремљена, углавном лепим данима, ето тако, да радим – баш ништа, осим да шетам и разгледам. И никад се нисам изгубила. То јест, никад се нисам нашла негде где нисам желела да будем.
Једна путања је прилично једноставна, и саветујем је својим другарицама за сутра. Ако пратите калдрму, такозвану “калсада португеза”, и идете низбрдо од жељезничке станице у центру, нећете промашити Рибеиру, зону која Порто чини (између осталог) толико посебним.
Ово је строги центар града који излази на реку, а који је, будући да припада светској баштини Унеска, препун неодољивих фасада и балкона од којих неки само што се не одвале.
Изнад глава пролазника лелулају плахте и веш, заједно са понеким свеже опраним шалом FC Porto и наравно, свеприсутном зелено-црвеном заставом.
Тако на најатрактивнојој локацији у граду, осим јата галебова, живе сиромашни рибари и старице на ивици егзистенције у собицама од десет квадрата, али са непроцењивим погледом на „златну реку“ и прелепи мост који је конструисао Ајфел.
То је укратко Порто, град који се у исто време распада, али у ком не бисте баш ништа дирали и мењали.
Кључно је, додуше, посетити Порто по лепом дану, јер у противном подсећа мало на сценографију за злочине, препун сенки које замичу за угловима и са жућкастим, мутним уличним осветљењем.
Ако је, међутим, сунчано, што се може десити већ и у фебруару, па се од Рибеире запутите низ Доро пешке, нећете осетити, а већ ћете прећи десетак километара пратећи промене амбијента и реку која се шири како би уронила у Атлантик.
Одједном, оронуле фасаде се трансформишу у луксузне виле, около су шпалири палминог дрвећа, а уз обалу се нижу скупи ресторани. И то је Порто. То је Фож, “најнашминканији” део града и сушта супротвност Рибеири.
Савет: кафу попијте у старом центру, да је не бисте платили два и по евра уместо 0,80. Свакако, хоризонт је и овде непоновљив.
Атлантик који као да хоће да развали град, снага океана на делу, и немогућност да се закључи како, у исто време, на истом месту, могу да постоје та невиђена бука таласа и ветра и мир далеке пучине и сјајног, белог песка.
Порто је град прелепих паркова од којих су неки богате задужбине (Сералвеш), једне од, према Гардијану, а и ако мене питате, три најлепше књижаре на свету (Лелу), високих мостова (Арабида, Мариа Пиа, Луиш I), срдачних људи и осликаних керамичких плочица.
Ова португалска уметничка дисциплина широко је распрострањена… на црквама, палатама, али и обичним кућама и жељезничким станицама. Шарени принтови, слике из свакодневног живота или важних историјских момената, забележени су на плочицама које Португалци зову “азулејжуш”.
У Порту, најбољи начин да се упознате са њима је посета градској катедрали, или, једноставно, шетња старим делом града у којем је зид готово сваке друге куће украшен другачијим дезеном.
Традиција азулејжоша досеже до 15. века. Португал ју је, преко Шпанаца прихватио од Маора, који су је ископирали од Персијанаца.
Зашто би неко плочице лепио на спољне зидове, уместо у купатило, не може човек да се не запита, али већ на други поглед на шармантно кич шаренило, многи ће помислити – па зашто да не…
Краљ Манел I додуше није имао ову дилему. Чим је видео стубове Аљамбре, одлучио је да своју палату у Синтри декорише у сличном маниру.
Прве плочице су увезене из Севиље, и како је налагао ислам, нису приказивале људе, већ само геометријске облике.
Постепено, португалски уметници су почели да украшавају плочице свим и свачим – животињама, свецима, сценама догађаја и људима, и у свим бојама, а нарочито плавој, зеленој, жутој и белој.
У 17. веку у моди су биле само плаво-беле плочице. Не чуди. У време португалских освајања (која они називају „открића“), мајстори су се угледали на порцелан династије Минг.
Осим декоративне, плочице имају и практичну намену. Како је на у Португалу влажност ваздуха неретко баш као у купатилу за време туширања – улога је јасна.
Сумрак. Завршавамо причу и теоретисање о Порту и време је за практичну примену реченог. Пале се светла око реке.
Девојка из винског подрума прилази да нам каже да затварају и ми крећемо назад у град. Моје другарице се кикоћу помало пијано, а ја размишљам како ми је живот у Португалу повећао праг толеранције алкохола, будући да сам усвојила навику пијења вина за време сваког ручка.
“А какви су Португалци”, питају ме, а ја се мрштим и говорим да сам ја свог нашла, а оне нек се потруде. “Ајде, помози нам да и ми нађемо неке момке”, зезају се, док корачамо према гвозденом, сада у сутон већ лепо осветљеном мосту.
На степеништу, исто друштво. Препознајем дечака који се плашио да скочи. Видно нерасположен.
Јасно ми је да није скочио, и сада је на мети шала својих другара. “Ћао Луиш”, кажем му, као да смо стари знанци. “Хоћеш с нама на сладолед?” Гледа ме, црним очима, па гледа две девојке поред мене и клима главом, у неверици. “Хајде онда”, кажем, а он на најкул начин саопштава другарима: “Друштво, морам да идем”, и крећемо.
Другарице ме гледају. “Ето вам Португалац”, кажем и смејем се. Рибеира нас чека, још старија и неодољивија него пре два сата.
Аутор текста : Наташа Голошин (2015.)
Преузмите андроид апликацију.
