Први пут када крочите на торинске плочнике, одмах вас обузме осећај да нисте у типичном италијанском граду пуном хаоса и вике, већ у месту које је грађено са намером и идејом да буде центар моћи. Торино се не додворава туристима; он стоји поносно, са својим непрегледним низовима аркада који се протежу километрима, пружајући уточиште од алпских ветрова и киша, баш као што су некада чували аристократију која је овуда пролазила ка својим палатама.
Све почиње на Piazza Castello, огромном тргу који служи као срце града, где се Palazzo Reale и Palazzo Madama надмећу у барокној раскоши. Овде историја није само у књигама, она је у ваздуху, у сваком детаљу исклесаног камена и у строгој геометрији улица које се секу под правим углом, подсећајући на римско порекло града, али и на француски утицај који је донела династија Савоја. Торино је град који је научио како да балансира између своје краљевске прошлости и имиџа индустријског гиганта који га је дефинисао током двадесетог века.
Шетња се природно наставља ка Mole Antonelliani, чудесној грађевини која својом висином доминира панорамом и која је, упркос првобитној идеји да буде синагога, постала храм седме уметности. Унутра се налази Национални музеј филма, један од најфасцинантнијих те врсте на свету, где вас вертикални лифт води директно кроз срце куполе до платформе са које се пружа поглед који одузима дах – с једне стране су кровови града, а са друге бели, оштри врхови Алпа који делују толико близу да се чини као да их можете дотаћи. Та близина планина даје Торину посебан, скоро мистичан идентитет.
Постоји урбана легенда да је град један од врхова троугла беле, али и црне магије, а то се најбоље осећа када сунце почне да залази и када сенке на Piazza San Carlo постану дугачке и тајновите. Тај трг, често називан “дневном собом Торина”, савршено је место да осетите онај прави, спори ритам Пијемонта. Овде се не жури; овде се сатима седи у кафетеријама са историјом дугом два века, као што је чувени “Caffè Torino“, где се пије Bicerin – густи, топли напитак од кафе, чоколаде и слатке павлаке.
Ако кренете мало даље од самог центра, ка обали реке По, град мења лице и постаје зелен и спокојан. Парк Валентино је право уточиште, где се река лењо креће поред веслачких клубова, а Борго Медиоевале, верна реплика средњовековног села, стоји као подсетник на романтичарске визије деветнаестог века. Торино је град контраста, јер само неколико километара јужније од ове идиле лежи Lingotto, некадашње срце FIAT-ове империје.
Данас је то модерни комплекс са галеријама и шопинг центрима, али његова највећа атракција остаје чувена стаза за тестирање аутомобила на крову зграде, којом су некада јурили први модели “тополина”. Управо тај прелаз из краљевског барока у индустријски футуризам чини Торино толико узбудљивим за истраживање. Град не заборавља своје раднике, као што не заборавља ни своје принчеве, стварајући јединствену радну етику помешану са хедонизмом.
Храна је овде посебна религија. Торино је колевка покрета Slow Food, и то се види у свакој остерији где се служе angolloti del plin или vittelo tonnato . То су укуси који су интензивни, земљани и аутентични, баш као и вино Бароло које долази из оближњих брда Langhe.
Како се дан завршава, најбоље је вратити се ка реци, на Piazza Vittorio Veneto, један од највећих тргова у Европи који се отвара директно ка мостовима. Ту, уз чашу вермута који је такође рођен у овом граду, можете посматрати како се светла полако пале на цркви Gran Madre di Dio, док град полако тоне у ноћ. Торино вас не напада својом лепотом, он вам се открива полако, слој по слој, остављајући утисак града који има много више тајни него што је спреман да призна на први поглед.
Аутор текста: Н. К.
Преузмите андроид апликацију.
