Na današnji dan 1968. godine započeli su studentski nemiri u Beogradu koji će prerasti u veliki bunt jedne generacije.
Do nemira, koji će se pretvoriti u najveće proteste vremena socijalističke Jugoslavije došlo je u Studentskom gradu na Novom Beogradu u nedelju uveče 2. juna te 1968. A nezadovoljstvo će proključati tokom noći i jutra da bi 3. juna preraslo u velike demonstracije.
Sukob oko prisustva zabavi u sali Radničkog univerziteta u Novom Beogradu, za posledicu je imao bunt u Studenstkom gradu. Organizatori su prioritet dali akcijašima, i pošto je prostor bio prepun brojni stanovnici Studentskog grada ostali su napolju. To je dovelo do bunta, poletele su kamenice.
Koreni nezadovoljstva bili su međutim bitno dublji. Pre drugog, u Jugoslaviji tog vremena već se osećao izvesni zamor, posle visokih stopa rasta pedesetih, pa i šezdesetih. Društvena raslojavanja već su bila vidna svakome. Takođe, bilo je to vreme velikih studentskih pokreta i buntova, širom sveta. Pre svega u SAD, najviše zbog protivljenja ratu u Vijetnamu, potom u Francuskoj gde su demonstracije takođe poprimile veoma širok oblik. Takođe u nizu drugih zemalja, širom sveta, od Meksika, Italije do Češke.
Bilo je to vreme široke, gobalne, popularnosti naglašeno levih ideja, mladalačkih buntova, i uopšte doba rušenja do tada neupitnih normi. Sve je vrilo.
Pošto se dogodila tuča između studenata i pripadnika omladinskih radnih brigada, kojima je zabava i bila namenjena, intervenisala je milicija koja je izgleda pokazala više razumevanja za akcijaše. Sledilo je okupljanje u Studentskom gradu, pronosile su se glasine o ubijenom studentu, a potom i delimično demoliranje akcijaškog naselja. Obrazovan je Akcioni odbor koji je zakazao miting u Studentskom gradu za jutro 3. juna.
Pošto je odlučeno da se demonstracije nastave u najužem centru grada na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, kolona koja je krenula iz Studentskog grada zaustavljena je kod podvožnjaka. Taj objekat koji više ne postoji određen je, kako izgleda, od tadašnjih vlasti, kao mesto gde bi kolona studenata morala biti zaustavljena.
Iako su studenti nosili fotografije najviših zvaničnika, pre svega Josipa Broza Tita, odgovarajuće parole, klicali Veljku Vlahoviću, upravo dok su trajali pregovori predstavnika studenata s vlastima, usledila je, nešto posle podneva tog 3. juna, oštra intervencija policije (formalno milicije). Konačni bilans, iz zdravstvenih ustanova, dakle ne i potpun, govorio je da su povređena 134 studenta, 21 policajac i drugi.
Pošto su se demonstranti povukli u Studentski grad pojavila su se dva proglasa, koja se smatraju najbitnijim dokumentima studenstkih protesta 1968. Bili su to – „Proglas studentima i građanima Beograda“, kao i „Rezolucija studentskih demonstracija“, a u njima se pozivalo na socijalnu pravdu, empatiju, višu moralnost zvaničnika, opšte slobode.
Sledili su zborovi studenata po fakultetima i okupljanja i protesti unutar univerzitetskih zdanja, najviše u zgradi Filozofskog fakulteta, odnosno Rektorata, pošto je izlazak na ulične demonstracije bio onemogućen. Uostalom i formalno zabranjen.
Okupljanja su trajala ukupno sedam dana. Univerzitet je bio u štrajku. Ti dani upamćeni su po vrlo nadahnutim obraćanjima raznih javnih ličnosti. Posebno je u sećanju ostao nastup Steve Žigona, u ulozi Robespjera, i njegovo obraćanje, citat dramskog teksta – onima koji su izdali revoluciju.
Iako je opšta atmosfera, parole, pokliči, ikonografija, ličila na poziv na viši nivo marksisitičke pravovernosti, univerzitet je nazvan – „Crveni univerzitet Karl Marks“, verovatno najpoznatija parola bila je – „Dole crvena buržoazija“, u stvarnosti među učesnicima studentskih protesta te 1968, u Beogradu, postojala je lepeza najrazličitijih uverenja. Od onih koji su tražili strožiji socijalizam, do onih koji su imali potpuno građanska uverenja. Nezadovoljni studenti nisu imali kontak s građanstvom, jer se sve odvijalo unutar univerzitetskih zdanja, okruženih policijom.
Kada se 9. juna javnosti obratio predsednik Josip Broz Tito, a deo njegovog istupa bile su i reči – „studenti su u pravu“ – bio je to kraj čitavog bunta te 1968. godine.
Svesniji omladinci, umesto protestnih okupljanja, poveli su Kozaračko kolo.
Vlast je postupno, tokom narednih godina, kaznila i onemogućila krivce za nemire, kako ih je ona tumačila.
Čitav proces potrajao je do 1975, kada je sa Filozofskog fakulteta odstranjena grupa predavača koji su procenjeni kao najopasniji – Svetozar Stojanović, Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Mihailo Marković, Zagorka Golubović, Miladin Životić, Trivo Inđić i Nebojša Popov. Bio je to zapravo samo vrh ledenog brega, odmerene represivne mere potrajale su potom godinama, za mnoge, ne samo profesore i studenate.
Pogledajte gde će se prostirati podzemna garaža kod Banovine (FOTO)
Preuzmite android aplikaciju.
