Novi Sad kao i čitava Srbija zna za doprinos koji je Mileva Marić Ajnštajn imala za nauku u svetu. Koliko je ova fizičarka i matematičarka ostavila dubok trag u istoriji, govori u prilog činjenica da mnoštvo škola širom Srbije, univerzitetske nagrade, kao i ostala priznanja za doprinos nauci, nose njeno ime. Ipak ona je uvršćena u Bi-Bi-Si-jevu listu – „100 žena u svetu koje su bile daleko zaslužnije od onoga što su im pripisali muževi, očevi ili muški rođaci“, verovatno i sa pravom.
Iako rođena 1875. u Titelu, srpski grad u kojem je provodila najviše vremena i gde joj je kršteno svo troje dece, jeste Novi Sad. Mileva Marić je u svetu poznata po tome što je bila prva žena Alberta Ajnštajna, međutim osim priznanja koje je dobila u Srbiji, regionu i pojedinim mestima u Evropi, ona nije upamćena kao Ajnštajnova saradnica na epohalnim radovima, već je predstavljena samo kao bistra žena, koja je bila moralna podrška jednom od najvećih svetskih umova.
Istoričari su kroz istoriju izlagali svoje sumnje, da je Ajnštajn sam došao do svih ideja i da je sam rešavao kompleksne matematičke probleme, jer nije bio sjajan matematičar. U tom predmetu na zajedničkim studijama Politehnike u Cirihu, Mileva je bila bolja.
Dokaza da je Ajnštajnova žena učestvovala u otkrićima svoga muža ima, ali nedovoljno da se odredi u kojoj meri je zaista pomogla.
U to vreme nije bilo jednostavno da žena samostalno postane priznata fizičarka. Mileva Marić je pala dva puta na usmenom ispitu u Politehničkoj školi iako je imala veoma dobre ocene na testovima, čak malo bolje od Ajnštajnovih. Reč je o školi koja je primila svega pet žena na odeljenje za fiziku i matematiku za 40 godina, a nijedna od njih nije diplomirala.
Pisma koja su Albert i Mileva razmenjivali u periodu od 1897. do 1903. godine otkrivaju samo jedan deo „puzle“. Postoje 54 sačuvanih pisama od kojih je samo 10 Milevinih upućenih Albertu od 1902. ili ranijeg perioda, u poređenju sa 44 njegova pisma upućena njoj.
Zaključak je da Ajnštajn nije sačuvao gotovo ništa od pisama iz ranog perioda, dok su drugi kasnije nastojali da sačuvaju njegova. Ni u jednom Milevinom pismu Ajnštajnu ne pominju se bilo kakve važne teme iz fizike, dok njegova pisma upućena njoj vrve od komentara o knjigama i člancima iz fizike koje je pročitao, sadrže njegova teorijska razmatranja i eksperimentalna rešenja.
Međutim Albertovo pismo Milevi od 27. marta 1901. je privuklo posebnu pažnju. Kraj tog pisma glasi ovako: „… da naš rad o relativnom kretanju dovedem do srećnog završetka!“
Upravo zbog ovoga, mnogi istoričari smatraju da je Mileva aktivno učestvovala u Ajnštajnovim projektima. Sa druge strane skeptici ovog mišljenja samatraju da pisma upućuju, da je najvažnja uloga koju je Mileva tih godina imala u njihovom intelektualnom odnosu bila uloga dragocenog sagovornika.
Ajnštajn je osećao jaku potrebu da razjasni i razvija svoje zamisli kroz dijalog s drugima, a takvu ulogu su kasnije igrale i njegove kolege Mišel Beso i Konrad Habiht nakon što se preselio u Bern.
Rasprava se vodi i zbog događaja kada je fizičar Abram Fjodorovič Jofe, član Sovjetske akademije nauka, takođe asistent Vilhelma Konrada Rendgena u periodu od 1902. do 1906, video originalni rukopis rada „O elektrodinamici pokretnih tela“ potpisan sa „Ajnštajn-Mariti“.
„Mariti“ je mađarska verzija srpskog Marić, što je Milevino devojačko prezime. Tako se utvrdilo da je ime Mileve Marić Ajnštajn izostavljeno u objavljenom radu. Kao autor navodi se samo Albert Ajnštajn.
Američki fizičar Džon Stečel, urednik prva dva toma „Sabranih spisa Alberta Ajnštajna“, objašnjava da se u Jofeovom članku iz 1955, objavljenom u jednom naučnom sovjetskom časopisu, Ajnštajn i Marićeva ne navode kao koautori rada o teoriji relativnosti iz 1905.
Jofe je napisao: „Godine 1905, u časopisu „Analen der fizik“, pojavila su se tri rada koja su pokrenula tri veoma važne grane fizike 20. veka. To su: teorija Braunovog kretanja, teorija fotona svetlosti i teorija relativnosti. Autor ovih članaka – tada nepoznata ličnost, bio je službenik u Kancelariji za patente u Bernu Ajnštajn-Mariti (Mariti, devojačko prezime njegove žene, dodato je po švajcarskom običaju muževljevom prezimenu).“ Jofe nije čak tvrdio da se Ajnštajn potpisao kao Ajnštajn-Mariti, samo je naveo kakav običaj vlada u Švajcarskoj.
Dodatna polemika nastala je posle razvoda. Ajnštajnovi su se dogovorili da će, ako Albert dobije Nobelovu nagradu, Mileva zadržati novac koji se dodeljuje.
Kao dokaz teoriji o zajedničkom radu, istoričari uzimaju citat iz njihov brakorazvodnog ugovora. U ovom sporazumu sklopljenom u Cirihu 1919, a objavljenom u Ajnštajnovim spisima sa Univerziteta u Prinstonu gde je proveo poslednji deo karijere, jasno se sugeriše da će glavnica eventualne Nobelove nagrade postati Milevino vlasništvo.
Kada je Albert sastavio testament, Mileva je navodno pretila da će otkriti vlastiti doprinos njegovim delima, posebno jer je mnoge radove ona svojeručno pisala.
Kritičari ove teze, smatraju da je ovakav stav preterivanje i da za njega nema istorijskih podataka.
Autori knjige „Ajnštajnova žena: Prava priča o Milevi Marić“, Alen Esterson i Dejvid Kesidi pisali su o njoj kao o varljivoj, ali odlučnoj i hrabroj ženi, koja iz više razloga nije uspela da ostvari snove.
„Ova uverljivija i realističnija priča o Milevi pruža joj mnogo veću uslugu – a čitaocima mogućnost da procene njenu pionirsku ulogu da na međunarodnom planu otvori nauku i naučne fakultete studentkinjama – nego bilo kakva preterana ili neutemeljena tvrdnja o njenim dostignućima„, navode Esterson i Kesidi u tekstu za magazin Tajm.
Od osamdesetih godina prošlog veka naučna i šira javnost mahom su podeljene u odnosu na pitanje da li je Mileva Marić uopšte imala, ili kakav je doprinos dala njegovim postignućima, posebno ključnim naučnim radovima koji su objavljeni 1905. godine. Ti radovi su plod višegodišnjeg istraživanja u vreme kada su Albert i Mileva bili gotovo nerazdvojni.
Nezavisno od mišljenja „za“ i protiv“, podaci svedoče da je Mileva posedovala izuzetnu inteligenciju, bila višestruko nadarena, ambiciozna i uporna, odlična učenica u vreme kada su ženska deca retko pohađala škole, a mnogi evropski fakulteti nisu primali studentkinje.
Američki univerzitet Prinston objavio je „Sabrane spise Alberta Ajnštajna (1. tom)“ 1987. godine, a ljubavna pisma Alberta i Mileve 2000. godine. Osim toga, o njima govori veliki broj knjiga i radova, a deo pisane zaostavštine slavnog fizičara i dalje ostaje tajna.
Audio-vizuelni spektakl u Muzeju grada – izložba „Mileva: Mi smo stena“ (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
