Нови Сад као и читава Србија зна за допринос који је Милева Марић Ајнштајн имала за науку у свету. Колико је ова физичарка и математичарка оставила дубок траг у историји, говори у прилог чињеница да мноштво школа широм Србије, универзитетске награде, као и остала признања за допринос науци, носе њено име. Ипак она је увршћена у Би-Би-Си-јеву листу – „100 жена у свету које су биле далеко заслужније од онога што су им приписали мужеви, очеви или мушки рођаци“, вероватно и са правом.
Иако рођена 1875. у Тителу, српски град у којем је проводила највише времена и где јој је крштено сво троје деце, јесте Нови Сад. Милева Марић је у свету позната по томе што је била прва жена Алберта Ајнштајна, међутим осим признања које је добила у Србији, региону и појединим местима у Европи, она није упамћена као Ајнштајнова сарадница на епохалним радовима, већ је представљена само као бистра жена, која је била морална подршка једном од највећих светских умова.
Историчари су кроз историју излагали своје сумње, да је Ајнштајн сам дошао до свих идеја и да је сам решавао комплексне математичке проблеме, јер није био сјајан математичар. У том предмету на заједничким студијама Политехнике у Цириху, Милева је била боља.
Доказа да је Ајнштајнова жена учествовала у открићима свога мужа има, али недовољно да се одреди у којој мери је заиста помогла.
У то време није било једноставно да жена самостално постане призната физичарка. Милева Марић је пала два пута на усменом испиту у Политехничкој школи иако је имала веома добре оцене на тестовима, чак мало боље од Ајнштајнових. Реч је о школи која је примила свега пет жена на одељење за физику и математику за 40 година, а ниједна од њих није дипломирала.
Писма која су Алберт и Милева размењивали у периоду од 1897. до 1903. године откривају само један део „пузле“. Постоје 54 сачуваних писама од којих је само 10 Милевиних упућених Алберту од 1902. или ранијег периода, у поређењу са 44 његова писма упућена њој.
Закључак је да Ајнштајн није сачувао готово ништа од писама из раног периода, док су други касније настојали да сачувају његова. Ни у једном Милевином писму Ајнштајну не помињу се било какве важне теме из физике, док његова писма упућена њој врве од коментара о књигама и чланцима из физике које је прочитао, садрже његова теоријска разматрања и експериментална решења.
Међутим Албертово писмо Милеви од 27. марта 1901. је привукло посебну пажњу. Крај тог писма гласи овако: „… да наш рад о релативном кретању доведем до срећног завршетка!“
Управо због овога, многи историчари сматрају да је Милева активно учествовала у Ајнштајновим пројектима. Са друге стране скептици овог мишљења саматрају да писма упућују, да је најважња улога коју је Милева тих година имала у њиховом интелектуалном односу била улога драгоценог саговорника.
Ајнштајн је осећао јаку потребу да разјасни и развија своје замисли кроз дијалог с другима, а такву улогу су касније играле и његове колеге Мишел Бесо и Конрад Хабихт након што се преселио у Берн.
Расправа се води и због догађаја када је физичар Абрам Фјодорович Јофе, члан Совјетске академије наука, такође асистент Вилхелма Конрада Рендгена у периоду од 1902. до 1906, видео оригинални рукопис рада „О електродинамици покретних тела“ потписан са „Ајнштајн-Марити“.
„Марити“ је мађарска верзија српског Марић, што је Милевино девојачко презиме. Тако се утврдило да је име Милеве Марић Ајнштајн изостављено у објављеном раду. Као аутор наводи се само Алберт Ајнштајн.
Амерички физичар Џон Стечел, уредник прва два тома „Сабраних списа Алберта Ајнштајна“, објашњава да се у Јофеовом чланку из 1955, објављеном у једном научном совјетском часопису, Ајнштајн и Марићева не наводе као коаутори рада о теорији релативности из 1905.
Јофе је написао: „Године 1905, у часопису „Анален дер физик“, појавила су се три рада која су покренула три веома важне гране физике 20. века. То су: теорија Брауновог кретања, теорија фотона светлости и теорија релативности. Аутор ових чланака – тада непозната личност, био је службеник у Канцеларији за патенте у Берну Ајнштајн-Марити (Марити, девојачко презиме његове жене, додато је по швајцарском обичају мужевљевом презимену).“ Јофе није чак тврдио да се Ајнштајн потписао као Ајнштајн-Марити, само је навео какав обичај влада у Швајцарској.
Додатна полемика настала је после развода. Ајнштајнови су се договорили да ће, ако Алберт добије Нобелову награду, Милева задржати новац који се додељује.
Као доказ теорији о заједничком раду, историчари узимају цитат из њихов бракоразводног уговора. У овом споразуму склопљеном у Цириху 1919, а објављеном у Ајнштајновим списима са Универзитета у Принстону где је провео последњи део каријере, јасно се сугерише да ће главница евентуалне Нобелове награде постати Милевино власништво.
Када је Алберт саставио тестамент, Милева је наводно претила да ће открити властити допринос његовим делима, посебно јер је многе радове она својеручно писала.
Критичари ове тезе, сматрају да је овакав став претеривање и да за њега нема историјских података.
Аутори књиге „Ајнштајнова жена: Права прича о Милеви Марић“, Ален Естерсон и Дејвид Кесиди писали су о њој као о варљивој, али одлучној и храброј жени, која из више разлога није успела да оствари снове.
„Ова уверљивија и реалистичнија прича о Милеви пружа јој много већу услугу – а читаоцима могућност да процене њену пионирску улогу да на међународном плану отвори науку и научне факултете студенткињама – него било каква претерана или неутемељена тврдња о њеним достигнућима„, наводе Естерсон и Кесиди у тексту за магазин Тајм.
Од осамдесетих година прошлог века научна и шира јавност махом су подељене у односу на питање да ли је Милева Марић уопште имала, или какав је допринос дала његовим постигнућима, посебно кључним научним радовима који су објављени 1905. године. Ти радови су плод вишегодишњег истраживања у време када су Алберт и Милева били готово нераздвојни.
Независно од мишљења „за“ и против“, подаци сведоче да је Милева поседовала изузетну интелигенцију, била вишеструко надарена, амбициозна и упорна, одлична ученица у време када су женска деца ретко похађала школе, а многи европски факултети нису примали студенткиње.
Амерички универзитет Принстон објавио је „Сабране списе Алберта Ајнштајна (1. том)“ 1987. године, а љубавна писма Алберта и Милеве 2000. године. Осим тога, о њима говори велики број књига и радова, а део писане заоставштине славног физичара и даље остаје тајна.
Audio-vizuelni spektakl u Muzeju grada – izložba „Mileva: Mi smo stena“ (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
