По величини је, осамдесетих година прошлог века, ЈАТ је био десета авио-компанија у Европи, а 31. у свету. Ко се не би сећао нашег моћног, драгог, успешног авио-превозника по имену ЈАТ. Ко није летео авионима на чијем су репу била препознатљива три слова, означавајући Југословенски аеро-транспорт. Бела слова на црвеној подлози.
Жал за прохујалим годинама, пилотима, стјуардесама, инжењерима и плејади техничког и другог особља, које је бринуло о авионима, путницима и летачком особљу, не јењава ни данас. Нити ће икада престати. ЈАТ-а нема, али су сачувана сећања, старе фотографије, исповести пилота, по која униформа, значка.
Да све не би остало на речима и у успоменама, Јово Симишић, који је добре године провео у овој компанији, одлучио је да се одужи на најбољи могући начин, сачинивши подебљу, богато илустровану књигу „Био један ЈАТ”. Понудио је, заправо, хронологију колектива који је стваран и створен по мери Југославије, велике и економски моћне државе са 23 милиона становника. Ту исту земљу компанија је повезивала са 61 светском метрополом. Од самог почетка набављана је савремена флота, школовани кадрови, прилагођавало се светским стандардима.
„Ово је књига о људима који су стварали компанију, о времену и околностима у којима је настајала, расла и пропала“ подсећа Симишић.
„Свакако да колектив није био идеалан, али је за све нас који смо у њему радили био нешто посебан. У књизи су и приче о томе како се некад радило, а до изражаја долазили ентузијазам, креативност, оданост, дружење. Све је мање људи који су радили у старом ЈАТ-у. Неки су се, баш као и њихово предузеће, преселили у звездана небеса“ сећа се Симишић.
Предузеће је званично почело да ради 1. априла 1947. године. Први лет био је до Загреба. Част да буде за командама авиона припала је Миливоју Арсенијевићу, већ искусном ратном пилоту.
Имао је колектив и мноштво врсних пилота чија имена можда нису уписана на неком почасном месту, на неком белегу, али јесу у овој књизи. Пре него што испричамо судбине неких од њих, на пиједестал стављамо име Драгице Павловић Њање, прве стјуардесе ЈАТ-a. Говорила је француски, италијански, енглески, немачки и шпански језик. Кад је напунила 50 година, престала је да лети. До пензионисања, 7. марта 1978. године, радила је као шеф Службе земаљских стјуардеса. И Јагода Слијепчевић је, као стјуардеса, провела три деценије. Летела је на свим типовима авиона у флоти ЈАТ-a. Прокрстарила је светским небом (у ваздуху је провела око 16.000 сати).
Развијао се наш авио-превозник, набављани су модерни ваздухоплови, било је све више пилота и пратећег особља, у земљи су отварани нови аеродроми. У Југославију је 1. новембра 1958. стигао први од два наручена авиона „даглас ДЦ – 6Б”. Од канадског града Гандер до Београда, растојање од 5.500 километара, посада је превалила за 12 сати, без слетања. Један од таквих авиона за дуге линије користио је и Броз за своја путовања по свету.
Преузмите андроид апликацију.
