Azori su verovatno jedno od najčudesnijih mesta Evrope, a u isto vreme retko ko je čuo za ovaj zeleni arhipelag prepun toplih izvora i endemskih biljaka koji pripada Portugaliji.
Devet relativno malih ostrva se nalaze u sred Atlantika, te ih nekad nazivaju „evropskim Havajima”.
Piko sa svojih 440 kvadratnih kilometara nije ni najveće niti najpoznatije ostrvo arhipelaga, ali je poseban po tome što se na njemu nalazi najviša planina Portugalije – istoimeni vulkan – Piko.
Dok su druga ostrva u arhipelagu izrazito zelena, Piko je u poređenju sa njima prilično „mračan”, budući da je uglavnom prekriven lavom. To ga ipak ne čini manje lepim, već samo jedinstvenim.
Vulkan koji je uspavan od 1720. godine svojom dramatičnom pojavom dominira malenim ostrvom, a vrh mu je najčešće zaklonjen oblakom. „Planina” kako ga lokalci zovu, vidi se odasvud i sa svojih 2351 metrom visine baca senku pod kojom mirno žive njegovih 13.000 stanovnika.
Ukoliko se ikad nađete na ovom ostrvu, a iole ste u formi, nemojte propustiti popeti se na Piko.
Petočasovni uspon nije bezazlen, ali kad se nađete na vrhu vulkana, stojeći visoko usred Atlantskog okeana, trenutno zaboravljate svu bol.
Ako svoju avanturu želite podići na viši nivo, dopušteno vam je i kampovanje preko noći – jedinstvena prilika da prespavate unutar kratera.
Ali Piko ima još za ponuditi, posebno hedonistima. Generalno, ovde je hrana sveža i ukusna.
Ponekad vidite lokalce kako skaču u okean bez ikakve ribolovačke opreme i izlaze nekoliko minuta kasnije sa ogromnom hobotnicom u rukama.
Uz sveže morske plodove najbolje ide ukusno vino sa Pika prozivedeno u jedinstvenim uslovima. Na ostrvu gotovo da nema zemlje, tlo je svo u lavi te i vinova loza raste iz lave, među kamenjem.
Iako su ova vina geografski zaštićena i visokokvalitetna, prilično su nepoznata. Pošto ih logistički nije jeftino ni lako izvoziti, predodređeni su da se konzumiraju samo kao lokalni specijalitet.
Piko je između ostog i izvrsno mesto za posmatranje kitova – neki kažu najbolje.
Azori su trenutno jedno od najvažnihih utočišta za kitove na celom svetu. Ukupno tamo živi oko dvadeset vrsta kitova (trećina ukupnog broja vrsta), od kojih su neke stalno nastanjene, a druge samo prolaze pored Azora na svojim migracionim putanjama.
Teško da će se desiti da čamac iz kog se posmatraju kitovi isplovi i ne naiđe ni na jednog.
Uz malo sreće, mogu se naći i čitave porodice koje plivaju zajedno, a uz još malo sreće kitovi će se razigrati, mahnuti perajem ili praviti „fontane” na samo nekoliko metara od čamca.
Delfini, kao bonus, se u manjim grupama konstantno veselo vrzmaju oko čamaca.
Sve do druge polovine prošlog veka arhipelag je bio poznat po lovu na kitove koji je bio glavna ekonomska delatnost na ostrvima (uglavnom na Piku i Fajalu).
Kitolovci, od kojih su pojedini bili dečaci od 13-14 godina, su znali iskoristiti sve do poslednjeg dela kita za najrazličitije proizvode.
Od ulja koje su topili iz mesa pravili su sveće i sapun, od iznutrica supstance koje su se koristile u kozmetici, od kostiju sve vrste četki, češalja, držača za noževe i sličnih alatki, a neiskorištene ostatke su koristili za đubrenje zemljišta.
Lov na kitove bio je zabranjen krajem osamdesetih, ali nasleđe kitova i dalje je živo. Danas glasni uzvik „Kit na vidiku!” srećom više ne znači da će kit biti ubijen, već samo da će ga videti znatiželjni turisti.
Autor teksta: N. Košta
