Азори су вероватно једно од најчудеснијих места Европе, а у исто време ретко ко је чуо за овај зелени архипелаг препун топлих извора и ендемских биљака који припада Португалији.
Девет релативно малих острва се налазе у сред Атлантика, те их некад називају „европским Хавајима”.
Пико са својих 440 квадратних километара није ни највеће нити најпознатије острво архипелага, али је посебан по томе што се на њему налази највиша планина Португалије – истоимени вулкан – Пико.
Док су друга острва у архипелагу изразито зелена, Пико је у поређењу са њима прилично „мрачан”, будући да је углавном прекривен лавом. То га ипак не чини мање лепим, већ само јединственим.
Вулкан који је успаван од 1720. године својом драматичном појавом доминира маленим острвом, а врх му је најчешће заклоњен облаком. „Планина” како га локалци зову, види се одасвуд и са својих 2351 метром висине баца сенку под којом мирно живе његових 13.000 становника.
Уколико се икад нађете на овом острву, а иоле сте у форми, немојте пропустити попети се на Пико.
Петочасовни успон није безазлен, али кад се нађете на врху вулкана, стојећи високо усред Атлантског океана, тренутно заборављате сву бол.
Ако своју авантуру желите подићи на виши ниво, допуштено вам је и камповање преко ноћи – јединствена прилика да преспавате унутар кратера.
Али Пико има још за понудити, посебно хедонистима. Генерално, овде је храна свежа и укусна.
Понекад видите локалце како скачу у океан без икакве риболовачке опреме и излазе неколико минута касније са огромном хоботницом у рукама.
Уз свеже морске плодове најбоље иде укусно вино са Пика прозиведено у јединственим условима. На острву готово да нема земље, тло је сво у лави те и винова лоза расте из лаве, међу камењем.
Иако су ова вина географски заштићена и висококвалитетна, прилично су непозната. Пошто их логистички није јефтино ни лако извозити, предодређени су да се конзумирају само као локални специјалитет.
Пико је између остог и изврсно место за посматрање китова – неки кажу најбоље.
Азори су тренутно једно од најважнихих уточишта за китове на целом свету. Укупно тамо живи око двадесет врста китова (трећина укупног броја врста), од којих су неке стално настањене, а друге само пролазе поред Азора на својим миграционим путањама.
Тешко да ће се десити да чамац из ког се посматрају китови исплови и не наиђе ни на једног.
Уз мало среће, могу се наћи и читаве породице које пливају заједно, а уз још мало среће китови ће се разиграти, махнути перајем или правити „фонтане” на само неколико метара од чамца.
Делфини, као бонус, се у мањим групама константно весело врзмају око чамаца.
Све до друге половине прошлог века архипелаг је био познат по лову на китове који је био главна економска делатност на острвима (углавном на Пику и Фајалу).
Китоловци, од којих су поједини били дечаци од 13-14 година, су знали искористити све до последњег дела кита за најразличитије производе.
Од уља које су топили из меса правили су свеће и сапун, од изнутрица супстанце које су се користиле у козметици, од костију све врсте четки, чешаља, држача за ножеве и сличних алатки, а неискориштене остатке су користили за ђубрење земљишта.
Лов на китове био је забрањен крајем осамдесетих, али наслеђе китова и даље је живо. Данас гласни узвик „Кит на видику!” срећом више не значи да ће кит бити убијен, већ само да ће га видети знатижељни туристи.
Aутор текста: Н. Кошта
