Milan Rakić konzul, patriota i autor naših najdubljih rodoljubivih stihova, rođen je 30. septembra 1876. u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, a završio ga u Parizu 1901. godine. Postavljen je bio za pisara u Ministarstvu inostranih poslova 1904. Od maja 1905. je bio u konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase.
Rakić se nije oglušivao o savete prijatelja, ali je, kao čovek „svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu“, znao šta je njegov pravi zadatak: da brani „kleto Kosovo“ i da radi na njegovom oslobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič.
Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.
Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispunjavao njegov diplomatski, državno-politički angažman. Druga ravan kosovskih godina Rakićevih našla je ishodište u njegovoj poeziji. Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je pesnik iako s povremenim kratkim prekidima proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine. Kosovo je stalno prisutno u srpskoj kulturi kao mit, legenda, tragična prošlost i istorijska stvarnost, i kao tema se u srpskoj književnosti stalno se ponavlja i nadahnjuje generacije stvaralaca.
Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom.
Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazimestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Rakićevo angažovanje ima, međutim, i svoj neposredan vid. Tu se on pojavljuje kao ratnik, dobrovoljac u redovima najodlučnijih oslobodilaca Stare Srbije. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića – vojvode Vuka. Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu.
Upravo, najšire poznata pesma, koja se nalazi u čitankama naših školaraca ,,Na Gazimestanu“, obeležila je dan za koji je pesnik tvrdio da je najveći u njegovom životu.
Naime, dok su vojnici tog dana, prilikom stupanja na oslobođeno Kosovo, klečali i ljubili svetu zemlju, jedan od mlađih oficira, krenuo je, podigavši sablju, da gromko recituje stihove pomenute pesme ne znajući da je jedan od njegovih saboraca auotor stihova. Po svedočenju samog pesnika, on u tom trenutku nije mogao ni da korakne, pa čak ni da otvori usta, uspeo je samo da pusti suzu radosti, tešku suzu junaka, rodoljuba, odmerenog, otmenog liričara, koji je u svojim stihovima uvek znao da priguši emociju. Na ovaj način pesnik nije samo ispunio zavet svojih predaka, već je potvrdio i da iza njegovih stihova stoje dela, a poslednje tri strofe pesme ,,Na Gazimestanu“ postaju posebno aktuelne danas svedočeći da zavet i dalje traje tražeći nove heroje, nove Miloše i Lazare, kroz koje će naša otadžbina da vaskrsava i traje:
,, Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
Ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.“
Preuzmite android aplikaciju.
