Милан Ракић конзул, патриота и аутор наших најдубљих родољубивих стихова, рођен је 30. септембра 1876. у Београду. Правни факултет започео је у Београду, а завршио га у Паризу 1901. године. Постављен је био за писара у Министарству иностраних послова 1904. Од маја 1905. је био у конзулату у Приштини, у својству писара друге класе.
Ракић се није оглушивао о савете пријатеља, али је, као човек „светог и свесног поимања дужности, и у приватном и у јавном животу“, знао шта је његов прави задатак: да брани „клето Косово“ и да ради на његовом ослобођењу. Стога је највише времена проводио с народом, примао је угрожене и зулумом заплашене људе и бивао међу њима, сусретао се с комитама и комитским војводама, о великим саборима одлазио у Грачаницу, о Петровудне обилазио манастир Девич.
Пун националне вере и спремности да на сваку невољу снажно одговори ширио је око себе одлучни оптимизам и будио наду у скоро ослобођење.
Национални рад Милана Ракића на Косову и Метохији одвијао се у две равни. Једну је испуњавао његов дипломатски, државно-политички ангажман. Друга раван косовских година Ракићевих нашла је исходиште у његовој поезији. Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је песник иако с повременим кратким прекидима провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године. Косово је стално присутно у српској култури као мит, легенда, трагична прошлост и историјска стварност, и као тема се у српској књижевности стално се понавља и надахњује генерације стваралаца.
Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством.
По редоследу настанка, то су: Минаре (1905), На Газиместану, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Ракићево ангажовање има, међутим, и свој непосредан вид. Ту се он појављује као ратник, добровољац у редовима најодлучнијих ослободилаца Старе Србије. Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића – војводе Вука. Доцније ће Ракић једва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.
Управо, најшире позната песма, која се налази у читанкама наших школараца ,,На Газиместану“, обележила је дан за који је песник тврдио да је највећи у његовом животу.
Наиме, док су војници тог дана, приликом ступања на ослобођено Косово, клечали и љубили свету земљу, један од млађих официра, кренуо је, подигавши сабљу, да громко рецитује стихове поменуте песме не знајући да је један од његових сабораца ауотор стихова. По сведочењу самог песника, он у том тренутку није могао ни да коракне, па чак ни да отвори уста, успео је само да пусти сузу радости, тешку сузу јунака, родољуба, одмереног, отменог лиричара, који је у својим стиховима увек знао да пригуши емоцију. На овај начин песник није само испунио завет својих предака, већ је потврдио и да иза његових стихова стоје дела, а последње три строфе песме ,,На Газиместану“ постају посебно актуелне данас сведочећи да завет и даље траје тражећи нове хероје, нове Милоше и Лазаре, кроз које ће наша отаџбина да васкрсава и траје:
,, Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.“
Преузмите андроид апликацију.
