Оптимисти и песимисти се разликују по начину на који доживљавају и тумаче свет око себе, а на то може да утиче стил размишљања, емоције, стрес, окружење…
Оптимисти су слични, али зато сваки песимиста иде својим путем, кажу истраживачи са јапанског Кобе Университy који су тим поводом истраживали обрасце неуронске активности. Наиме, када размишљају о будућим догађајима, мозгови оптимиста раде слично, док мозгови песимиста показују много већи степен индивидуалности. Откриће Kobe University ситy нуди објашњење зашто се оптимисти сматрају друштвенијим јер могу да деле заједничку визију будућности.
Задовољство друштвеним односима и мрежама
Оптимисти имају тенденцију да буду задовољнији својим друштвеним односима и имају шире друштвене мреже. Психолог са Kobe University Yanagisawa Kuniaki истражује који је разлог за то.
– Недавне студије показале су да мозгови људи, који заузимају централне друштвене позиције, реагују на стимулусе на сличан начин. Дакле, могуће је да људи деле сличан став према будућности, јер је заиста слично замишљају у свом мозгу и то им олакшава разумевање међусобних перспектива – каже Kuniaki .
Како би тестирао ову хипотезу, Yanagisawa Kuniaki окупио је интердисциплинарни тим из области социјалне психологије и когнитивне неуронауке.
– Главни разлог зашто је ово питање до сада остало нетакнуто јесте тај што постоји у јазу између социјалне психологије и неуронауке. Међутим, пресек ова два поља нам је омогућио да отворимо ову црну кутију – иситиче психолог Kuniaki .
Када оптимисти и песимисти размишљају о позитивним или негативним догађајима постоји израженија разлика у неуронским обрасцима
Истраживачи су регрутовали 87 испитаника који су покривали цео спектар од песимизма до оптимизма и замолили их да замисле различите будуће догађаје. Док су то радили, њихова мождана активност је снимана техником која се зове „функционална магнетна резонанца (фМРИ)“, што је омогућило истраживачима да виде како се размишљање испитаника о будућности материјализује у њиховом мозгу као обрасци неуронске активности.
У часопису ПНАС, тим научника са Kobe University извештава да када оптимисти размишљају о будућим догађајима, њихови обрасци неуронске активности су заправо међусобно слични. С друге стране, обрасци песимиста показали су много већу разноликост.
Инспирисани уводном реченицом Толстојеве „Ане Карењине“, тим научника сумира своје резултате речима – „Оптимистичне особе су све сличне, али свака мање оптимистична особа замишља будућност на свој начин“.
– Оно што је било најдраматичније у вези са овом студијом јесте то што је апстрактни појам „сличног размишљања“ буквално учињен видљивим у облику образаца мождане активност – каже Kuniaki чији је тим такође открио да постоји израженија разлика у неуронским обрасцима када се размишља о позитивним или негативним догађајима код оптимиста него код песимиста.
– То значи да оптимистичнији људи опажају јасну разлику између добре и лоше будућности у свом мозгу. Другим речима, оптимизам не подразумева позитивно реинтерпретирање негативних догађаја. Уместо тога, оптимистичне особе обично обрађују негативне сценарије на апстрактнији и психолошки дистанциранији начин, чиме ублажавају емоционални утицај таквих сценарија – објашњава Kuniaki .
По чему се разликују оптимисти од песимиста?
Оптимисти и песимисти се разликују по начину на који доживљавају и тумаче свет око себе, а те разлике имају корене у:
1. Стилу размишљања (когнитивни стил)
Оптимисти верују да ће се ствари на крају добро завршити. Када се суоче с проблемом, верују да је то привремено и решиво. Успех приписују својим способностима, а неуспех околностима.
Песимисти очекују лош исход. Неуспех виде као личну и трајну грешку. Успех често приписују срећи или спољним факторима.
2. Емоционална обрада информација
Оптимисти чешће осећају наду, мотивацију, и самопоуздање. Песимисти чешће осећају анксиозност, сумњу, и разочарање.
3. Биолошки и психолошки фактори
Генетика и темперамент могу да имају важну улогу: неко може да буде природно склон позитивном или негативном погледу на свет. Искуства из детињства, васпитање и траума такође обликују став према животу.
4. Начин реаговања на стрес
Оптимисти користе проактивне стратегије – решавају проблем, траже подршку, док песимисти чешће користе избегавање или се повлаче.
5. Утицај околине
Култура, медији, породица и пријатељи могу да подстакну оптимизам или песимизам. На пример, окружење које наглашава снагу и решавање проблема може да развије оптимистичан став међу појединцима.
Преузмите андроид апликацију.
