Заједница јужнословенских народа, држава генерисана из сегмената различитих културних наслеђа и Истока и Запада, у западним политичким и културолошким круговима толерисана је само у периодима када је представљала одступну границу зони немачких, а посебно руских, касније совјетских политичких, геополитичких и геостратешких интереса.
На југоистоку Европе, у геополитичком погледу, Југославији је „додељена“ улога некадашње Аустроугарске. Уствари, Југославија је требало да замени тог „горостаса“ великог „санитарног средњоевропског и балканског кордона“ наспрам утицаја Русије, са Истока, као и Немачке са Запада. Вероватно, устројство управо такве Југославије прижељкивао је и Винстон Черчил, који је приликом рада на њеној обнови после 1945. године сигурно на уму имао и речи изговорене у његовој књизи „Други светски рат“ о карактеру Аустроугарске, земље, коју је према његовом мишљењу „… сигурно требало измислити, да којим случајем није постојала…“.
У поменутом контексту морамо да посматрамо и југословенску политику у Покрету несврстаних.
Заправо, политичка синкреција културолошких наслеђа Истока и Запада, отелотворена у југословенској држави била је прихватљива само у историјским епохама мултиполарне или биполарне доминације великих сила у свету. Када би наведена констелација најдоминантнијих држава на планети била нарушена или нестајала онда би и потреба за таквом државом на Балкану престајала.
У сузбијању потенцијалних интересних аспирација Русије на Балкану, западним политичким центрима моћи нису претарано сметали ни монструозни погроми над српским народом, овековеченим у геноциду на подручју злогласне Независне Државе Хрватске средином XX века, у току Другог светског рата, нити етноцид у Ратовима из деведесетих година на крају претходног столећа.
У сличним злочиначким акцијама, ти западни центри политичке моћи понекад су и активно учествовали или би прећутно преко њих прелазили.
Експонирајући појединачне интересе политичких елита хрватског, бошњачког и албанског народа на Балкану у опште неоколонијалне аспирације Запада за потпуним маргинализовањем руских националних и геостратешких тежњи, тамошње западне заједнице поставиле су се у положај „квазичувара“ наводно европских и свакако модерних схватања о природи и потребама човека у савременом друштву нове цивилизације, па самим тим и у међусобно супростављеним политикама разједињених национа на југоистоку Европе.
Када је „руска доминација“ на Балкану и у другим деловима Европе посустала, сломом биполарног политичког мозаика света на крају XX века, односно на почетку епохе „глобализма“, одмах су се „повампириле“ и старе аспирације западних сила у југоисточној Европи, али и у другим деловима планете.
У циљу свеобухватније контроле друштава, једна за другом, разбијене су мултинационалне државне творевине, а балкански народи који би прихватили поменути „западни концепт“ сопственог опстанка, увођени су у ред западних партнерских земаља и нација, све док су таквим интересима и служили. На тај начин, Бугарска и Руманија постале су чланице Европске уније и пре Србије и земаља насталих на рушевинама бивше Југославије, па и пре испуњења било којих разумних адаптивних предуслова за чланство у тој наднационалној европској институцији.
Злурадим мислиоцима чини се да се једини предуслов у наведеним политичким акцијама састојао у географској близини које те земље имају у односу на међународне границе Руске Федерације.
Дакле, и Румунија и Бугарска, па и Хрватска пре Србије су примљене у Европу, а затим су и пре Србије постале Запад. А Србија? Где се она данас налази? Србија се налази на путу сопствених интереса, при чему снажно штити своју суверенистичку позицију, као и суверена права свог национа на Балкану, али и суверенитет своје државе.
Свој положај и своје интересе херојски брани и од Истока и од Запада, при чему окупља око себе све балканске државе, којима је слобода један од принципа сопственог опстанка. При томе, и од Запада и од Истока преузима све корисне вредности, које су јој потребне да би у наредном веку очувала свој државни и национални идентитет.
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.