Почетна > Блог
Блог Србија

Огњен Карановић: Срби између две цивилизације (други део)

Уколико говоримо о генези српског националног идентитета крајем XVIII и у првој половини XIX века дужни смо да укажемо на велику помоћ коју су руски политички, интелектуални и академски кругови, као и Руска Православна Црква пружали српском етносу у Хабзбуршкој монархији.
Фото: Градске инфо

Под утицајем санктпетербуршке, московске и кијевске интелигенције, у току века рационализма долази до изразитог уплива руске културе, науке и књижевности у просветитељским круговима српских елита у Аустрији, а поменуте интерактивне везе у знатној мери помогле су српском етничком корпусу да очува православно-конфесионалне и источно-ромејске културолошке фундаменте свог идентитета у једној изразито прозелитски опредељеној католичкој монархији, каква је била хабзбуршка империја.

Српски национални идентитет управо се и развијао на основама синкретизма историјских наслеђа ромејско-српске и српско-словенске, источно-православне, али у свим сегментима детерминисања – европске цивилизације, затим културолошке просветитељско-романтичарске (нарочито кад је реч о стандардизацији српског националног језика и писма, као и о развоју српске књижевности) и политичке грађанско-револуционарне баштине западноевропских и централноевропских друштава, те утицаја руске духовно-верске, политичко-протекционе и књижевно-лингвистичке мисије на северним и средишњим деловима Југоистока Европе.

Дакле, српски национални идентитет изграђен је на спецфикумима синкретизма различитих културних наслеђа и свакако у генеричком погледу имао је тријалистички карактер.

Српски народ и Србија од њене обнове 1804. године, па све до стварања Југославије на рушевинама Првог светског рата имали су (условно речено) велику подршку Русије у изградњи њихове суверене и самосталне државе, те њиховог савременог, грађанског устројства друштва. Без обзира на званичне политике појединих српских и руских влада или владара Србија је неговала посебне, блиске и свестране односе са Русијом, чији је утицај на ондашње, пре свих политичке прилике у младој и малој балканској држави био свеприсутан осим у једном кратком периоду после Кримског рата у другој половини претпрошлог столећа, као и у последњој деценији владавине краља Милана Обреновића.

Управо тада, у западној публицистичкој, па и политикантско-научној литератури Србима је и „наденут“ неформалан, непримерен надимак „мали Руси“. На политике западних друштава није много утицала чињеница да је Србија своју државу градила по угледу на европске земље и грађанска друштва политичког Запада и централне Европе, а не по угледу на руско.

У западним политичким визурама на Балкану, дакле на територијалној сфери њихових интересних аспирација стварана је једна мала, проруска регионална сила, попут Пијемонта у Италији, која би према тим фобијама могла и која је на крају то, макар и привремено и делимично урадила, да потисне њихове геостратешке, привредне и друге интересе у уређењу балканских земаља.

Политички Запад усвојио је став да би наведено потискивање њиховог утицаја могло да услови стварање „мапе“ слободних и самосвојних народа југоисточне Европе, тј. европских националних држава, које би, узгред можда биле и у једном блиском, стратешко-партнерском односу са Русијом.

Тежња за потискивањем Русије из геостратешких комбинаторика у југоисточном делу Европе, као и намера за утемељењем једног историјског оправдања у односу на територијалне аспирације западних сила према Балкану, европска католичко-протестантска друштва Аустрије, Велике Британије и Француске посегнула су за приземним методама својеврсног „специјалног или духовно-пропагандног рата“ против православно-ромејског наслеђа југоисточне Европе, али и православља у целини.

Наиме, елитни кругови (посебно политички) западних друштава поменуте чиниоце историјске културолошке баштине хришћанске Европе једноставно су огласили за неевропске, па и антихришћанске.

Отуда потиче крилатица да се Европа на Истоку простире само до граница Русије, а на Југоистоку до речних басена Саве и Дунава. У наведеним визурама једино је простор Грчке представљао извесни спецификум, јер су западна друштва њену културу и етнички колективитет, због титанског античког наслеђа на развој великог дела светских цивилизација, посебно од епохе хуманизма и ренесансе, ипак признавали за део фундаменталног сегмента европске баштине.

Без обзира на друштвено-политичке системе који су на Балкану или у Русији владали у протеклим вековима, нарочито после колапса османлијско-монголских освајачких тежњи, у колективну свест најширих социјалних слојева западних друштава усађивано је мишљење да ови простори и њихови културолошки обрасци имају фундаментално непријатељски, „неевропски карактер“, а до пре коју деценију и антихришћански.

Није случајно и само наслеђе велике ромејске цивилизације и државе коју је она продуковала преко хиљаду година просто преименовано у византијско, док је, управо том, другом имену Источног Римског царства, односно термину Византија приписан некакав пежоративан или компромитујући карактер.

Са једне стране, циљ тог „покрштавања Ромеје“, управо се и састојао у намери Запада да се ромејском културолошком наслеђу одузме „право на Европу“, односно право на баштину достигнућа римскогрчке античке цивилизације, као и право на универзално Царство у свету. Сва поменута права, друштва западних култура одлучила су да резервишу и приграбе за своја историјска, духовна и материјална наслеђа. Идентична судбина намењена је свим наследницима духовно-православног и ромејско-историјског културног наслеђа.

Злоупотребом преимућства својих напредних војних и привредних технологија и политичке надмоћи свим народима Балкана, али и Русије, остављен је застрашујући избор: добровољно, покајничко одрицање од свог историјског идентитета и наслеђа или насилна изградња нове, глобалистичке свести о заосталости и излишности постојања националних друштава и суверених држава у Југоисточној Европи.

Жеља и истинска потреба балканских народа, па и српског, да своје земље изграде по узору на западноевропске моделе, али да истовремено, слично поменутим матричним друштвима, у њима очувају сопствене идентитетске основе егзистенције, онемогућена је једном парадоксалном и гротескном формулом према којој поједине државе и народи на Балкану морају претходно да буду „припремљени“ за усвајање принципа и стандарда живота напредне и модерне светске цивилизације.

Уистину, то заправо значи да су овдашња друштва у обавези да из свог идентитетског наслеђа искључе све трагове ромејско-православних и руско-словенских културолошких, а поготово политичких утицаја (код неких народа попут српског, поменута обавеза одрицања од идентитетског наслеђа односи се чак и на национални језик).

(наставиће се)


Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:

Ognjen Karanović: Srbi između dve civilizacije (prvi deo)

Преузмите андроид апликацију.