Ekskluzivno i egzotično ostrvo Bali u Indoneziji bilo je mesto okupljanja „najveće koncentracije planetarne moći“ u poslednjih nekoliko godina.
Naime, 15. i 16. novembra ove godine održan je Samit G20 na Baliju, gde je ulogu domaćina i predsedavajućeg konferencije imala Indonezija. Nakon, ne toliko šokantnog, ali svakako znamenitog povlačenja ruskih oružanih snaga iz Hersona i sa kompletne desne obale Dnjepra u Ukrajini, jedno od glavnih „obeležja“ poslednjeg samita Grupe 20 bilo je vidno odsustvo Vladimira Putina.
Odluku ruskog predsednika da ne prisustvuje Samitu možda bismo mogli da objasnimo činjenicom da je Vladimir Putin želeo da izbegne izvesnost veoma javne diplomatske izolacije od strane političkog Zapada, a u toku održavanja konferencije.
Međutim, kineski predsednik Si Đinping, ovenčan slavom trećeg mandata na „vrhu Komunističke partije Kine“, nakon njenog nedavno održanog XX kongresa, nije „morao da brine za eventualnu marginalizaciju njegove diplomatije od strane političkog Zapada“.
Zapravo, u mnogim segmentima bio je istinska politička zvezda ovog samita! Od početka rusko-ukrajinskog rata Kina (odnosno Si Đinping) vodi veoma uzdržanu politiku prema Rusiji. Sasvim razumljivo, nakon posustajanja ruske inicijative, postalo je očigledno da Narodna Republika Kina na sve načine pokušava da izbegne političko-privrednu i diplomatsku izolaciju, koju je već doživela Rusija od strane političkog Zapada.
Pojedini politički i geopolitički analitičari prerano su taj stav Kine oglasili za „vidno distanciranje Si Đinpinga od Vladimira Putina“. Nije tu reč o distanciranju Pekinga od Kremlja, već o jasno utemeljenom strateškom cilju Kine da održi nivo privredne i naučno-tehnološke saradnje sa zamljama političkog Zapada, posebno kada je reč o „nepresušnom tržištu“ prostranstava Evropske unije i Sjedinjenih Država.
Naravno, uz nedvosmislenu privrženost politici očuvanja stabilnosti u pacifičkom i dalekoistočnom regionu, od čega i zavisi rast kineske ekonomije.
Naime, sankcije SAD, Australije i Kanade u odnosu na uvoz savremenih tehnologija, plemenitih i drugih metala, odnosno važnih industrijskih sirovina, koje su neophodne kineskoj privredi, mogle bi da uslove niži rast kineske ekonomije, ionako „ranjene“ u poslednje dve godine, tj. od početka veoma rigorozne kontrole Pekinga nad pandemijom virusa korone.
Svakako, dužni smo da naglasimo da Kina i dalje ima najviši rast svoje ekonomije u 2022. godini u odnosu na druge geopolitičke i geoekonomske centre u svetu, ali ipak je i on umanjen u odnosu na 2020. i 2021. godinu. Koje bismo onda zaključke mogli da izvedemo u vezi sa završenim samitom na Baliju? Si Đinping imao je nekoliko značajnih „konferisanja“ sa vodećim svetskim liderima.
Kineski predsednik razgovarao je preko tri časa sa američkim predsednikom Bajdenom, dok je za pojedinačne sastanke sa francuskim predsednikom Makronom i australijskim premijerom Albanezom izdvojio tek četrdesetak minuta.
Onda su usledili odvojeni sastanci sa španskim, italijanskim i holandskim premijerima Pedrom Sančezom, Đorđom Meloni i Markom Ruteom. Međutim, neki, poput lidera EU Šarla Mišela i Ursule fon der Lajen, Sija su videli samo izdaleka na zajedničkim plenarnim sastancima. Kineski lider je svoj diplomatski pohod nastavio i dan kasnije sastankom sa japanskim premijerom Fumiom Kišidom na marginama samita Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC) u Bangkoku.
Predsednik Si i Bajden razgovarali su o nizu otvorenih pitanja, a američki predsednik nije uspeo da privoli Peking da u okviru završne izjave Samita pruži podršku snažnoj „osudi dvadesetorice u odnosu na navodnu agresiju Rusije nad Ukrajinom“. Doduše, slični napori EU i SAD nisu postigli cilj ni kada je u pitanju Indija, koja se u političkom smislu nešto čitije distancirala od Moskve, za razliku od NR Kine.
Stiče se utisak da verovatna želja Kine za određenim „detantom“ sa SAD nije ostvarena, ali da je Peking postigao „snažan geoekonomski i geopolitički proboj prema Zapadu“.
Taj „pohod“ počeo je sa iznenadnom posetom Olafa Šolca NR Kini, uprkos velikim skepsama iskazanim od strane briselske birokratije EU, ali i nekih članica evropske integracije. Svakako i SAD. Nakon teških izazova u vezi sa „sakaćenjem energetske bezbednosti Nemačke“ u proteklim mesecima rusko-ukrajinskog rata, predizborna agenda nemačkih socijaldemokrata i Šolca u izbornom ciklusu 2021. godine, koja se sastojala u agendi da će „njihova vlada pojačati ekonomsku saradnju sa političkim Istokom“, dobila je snažan „pečat afirmacije“ nakon Šolcove posete Pekingu.
Šolc je svestan da bi nakon kraha „energetske bezbednosti“, odricanje od „istočnog i kineskog tržišta“, možda i zauvek, uništilo, kako nemačku ekonomiju, tako i njihovu poziciju u „koncertu globalnih političkih sila“. Ideološki zaslepljene osude Šolcove diplomatske inicijative od strane zvaničnog Brisela, ali i Vašingtona, možda bismo mogli da tumačimo i „uslovnim neprotivljenjem Ujka Sema“ na ovaj način opisanoj sudbini „prve zemlje Evrope“.
Tema sastanka kineskog predsednika sa premijerom Markom Ruteom bio je da pokušaj Pekinga da privoli holandsku kompaniju za proizvodnju čipova ASML da se uzdrži od svrstavanja u koaliciji EU–SAD, koja Kini namerava da zabrani pristup novim tehnologijama.
Sve to dokazuje da se EU još uvek protivi jasnoj američko-kanadsko-australijskoj inicijativi da Kina u pogledu uvoza i razvoja modernih tehnologija proizvedenih na Zapadu ostane na marginama civilizacijskih procesa napretka. Takođe, izostanak „detanta“ između Pekinga i Vašintona ukazuje da je za SAD Kina i dalje geopolitički „takmac broj jedan“, ali i da je glas Si Đinpinga u globalnim procesima i te kako važan, čak i američkim saveznicima u Evropi.
U protivnom, Emanuel Makron ne bi sigurno najavljivao svoju želju da poseti Peking već u januaru naredne godine. Rezultat Samita na Baliju su i ove činjenice: nepokolebljivo, NR Kina odbija da učestvuje u rusofobnoj „histeriji Zapada“ u odnosu na Rusiju; Indija je pojačala uvoz ruske nafte uz redovno snabdevanje 60 procenata svoje vojne opreme iz Kremlja; Saudijska Arabija otvoreno se suprotstavlja SAD, koje je optužuju da „pomaže u finansiranju ruske invazije povećavajući prihode od nafte kroz koordinaciju OPEK+“.
Zabrinjavajuće za Zapad, ovo ukazuje na sve veći globalni ideološki ponor u kome se očituje čak i neprijateljsko raspoloženje značajnih globalnih činilaca sa Istoka prema međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima Zapada. Zasigurno, svet je zašao u novi Hladni rat.
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Južna srpska pokrajina i Berlinski montirani proces – drugi deo
Preuzmite android aplikaciju.
