Ексклузивно и егзотично острво Бали у Индонезији било је место окупљања „највеће концентрације планетарне моћи“ у последњих неколико година.
Наиме, 15. и 16. новембра ове године одржан је Самит Г20 на Балију, где је улогу домаћина и председавајућег конференције имала Индонезија. Након, не толико шокантног, али свакако знаменитог повлачења руских оружаних снага из Херсона и са комплетне десне обале Дњепра у Украјини, једно од главних „обележја“ последњег самита Групе 20 било је видно одсуство Владимира Путина.
Одлуку руског председника да не присуствује Самиту можда бисмо могли да објаснимо чињеницом да је Владимир Путин желео да избегне извесност веома јавне дипломатске изолације од стране политичког Запада, а у току одржавања конференције.
Међутим, кинески председник Си Ђинпинг, овенчан славом трећег мандата на „врху Комунистичке партије Кине“, након њеног недавно одржаног XX конгреса, није „морао да брине за евентуалну маргинализацију његове дипломатије од стране политичког Запада“.
Заправо, у многим сегментима био је истинска политичка звезда овог самита! Од почетка руско-украјинског рата Кина (односно Си Ђинпинг) води веома уздржану политику према Русији. Сасвим разумљиво, након посустајања руске иницијативе, постало је очигледно да Народна Република Кина на све начине покушава да избегне политичко-привредну и дипломатску изолацију, коју је већ доживела Русија од стране политичког Запада.
Поједини политички и геополитички аналитичари прерано су тај став Кине огласили за „видно дистанцирање Си Ђинпинга од Владимира Путина“. Није ту реч о дистанцирању Пекинга од Кремља, већ о јасно утемељеном стратешком циљу Кине да одржи ниво привредне и научно-технолошке сарадње са замљама политичког Запада, посебно када је реч о „непресушном тржишту“ пространстава Европске уније и Сједињених Држава.
Наравно, уз недвосмислену приврженост политици очувања стабилности у пацифичком и далекоисточном региону, од чега и зависи раст кинеске економије.
Наиме, санкције САД, Аустралије и Канаде у односу на увоз савремених технологија, племенитих и других метала, односно важних индустријских сировина, које су неопходне кинеској привреди, могле би да услове нижи раст кинеске економије, ионако „рањене“ у последње две године, тј. од почетка веома ригорозне контроле Пекинга над пандемијом вируса короне.
Свакако, дужни смо да нагласимо да Кина и даље има највиши раст своје економије у 2022. години у односу на друге геополитичке и геоекономске центре у свету, али ипак је и он умањен у односу на 2020. и 2021. годину. Које бисмо онда закључке могли да изведемо у вези са завршеним самитом на Балију? Си Ђинпинг имао је неколико значајних „конферисања“ са водећим светским лидерима.
Кинески председник разговарао је преко три часа са америчким председником Бајденом, док је за појединачне састанке са француским председником Макроном и аустралијским премијером Албанезом издвојио тек четрдесетак минута.
Онда су уследили одвојени састанци са шпанским, италијанским и холандским премијерима Педром Санчезом, Ђорђом Мелони и Марком Рутеом. Међутим, неки, попут лидера ЕУ Шарла Мишела и Урсуле фон дер Лајен, Сија су видели само издалека на заједничким пленарним састанцима. Кинески лидер је свој дипломатски поход наставио и дан касније састанком са јапанским премијером Фумиом Кишидом на маргинама самита Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕЦ) у Бангкоку.
Председник Си и Бајден разговарали су о низу отворених питања, а амерички председник није успео да приволи Пекинг да у оквиру завршне изјаве Самита пружи подршку снажној „осуди двадесеторице у односу на наводну агресију Русије над Украјином“. Додуше, слични напори ЕУ и САД нису постигли циљ ни када је у питању Индија, која се у политичком смислу нешто читије дистанцирала од Москве, за разлику од НР Кине.
Стиче се утисак да вероватна жеља Кине за одређеним „детантом“ са САД није остварена, али да је Пекинг постигао „снажан геоекономски и геополитички пробој према Западу“.
Тај „поход“ почео је са изненадном посетом Олафа Шолца НР Кини, упркос великим скепсама исказаним од стране бриселске бирократије ЕУ, али и неких чланица европске интеграције. Свакако и САД. Након тешких изазова у вези са „сакаћењем енергетске безбедности Немачке“ у протеклим месецима руско-украјинског рата, предизборна агенда немачких социјалдемократа и Шолца у изборном циклусу 2021. године, која се састојала у агенди да ће „њихова влада појачати економску сарадњу са политичким Истоком“, добила је снажан „печат афирмације“ након Шолцове посете Пекингу.
Шолц је свестан да би након краха „енергетске безбедности“, одрицање од „источног и кинеског тржишта“, можда и заувек, уништило, како немачку економију, тако и њихову позицију у „концерту глобалних политичких сила“. Идеолошки заслепљене осуде Шолцове дипломатске иницијативе од стране званичног Брисела, али и Вашингтона, можда бисмо могли да тумачимо и „условним непротивљењем Ујка Сема“ на овај начин описаној судбини „прве земље Европе“.
Тема састанка кинеског председника са премијером Марком Рутеом био је да покушај Пекинга да приволи холандску компанију за производњу чипова АСМЛ да се уздржи од сврставања у коалицији ЕУ–САД, која Кини намерава да забрани приступ новим технологијама.
Све то доказује да се ЕУ још увек противи јасној америчко-канадско-аустралијској иницијативи да Кина у погледу увоза и развоја модерних технологија произведених на Западу остане на маргинама цивилизацијских процеса напретка. Такође, изостанак „детанта“ између Пекинга и Вашинтона указује да је за САД Кина и даље геополитички „такмац број један“, али и да је глас Си Ђинпинга у глобалним процесима и те како важан, чак и америчким савезницима у Европи.
У противном, Емануел Макрон не би сигурно најављивао своју жељу да посети Пекинг већ у јануару наредне године. Резултат Самита на Балију су и ове чињенице: непоколебљиво, НР Кина одбија да учествује у русофобној „хистерији Запада“ у односу на Русију; Индија је појачала увоз руске нафте уз редовно снабдевање 60 процената своје војне опреме из Кремља; Саудијска Арабија отворено се супротставља САД, које је оптужују да „помаже у финансирању руске инвазије повећавајући приходе од нафте кроз координацију ОПЕК+“.
Забрињавајуће за Запад, ово указује на све већи глобални идеолошки понор у коме се очитује чак и непријатељско расположење значајних глобалних чинилаца са Истока према међународном поретку заснованом на правилима Запада. Засигурно, свет је зашао у нови Хладни рат.
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Južna srpska pokrajina i Berlinski montirani proces – drugi deo
Преузмите андроид апликацију.
