Након успостављања Егзархата на простору будуће Бугарске 1870. године, а посебно после Берлинског конгреса и обнове бугарске државности, „распаљене“ хегемонистичке и националистичке страсти (подстицане из Немачке и посебно Аустроугарске), а осокољене идејама стварања великобугарске „санстефанске државе“, од средине девете деценије XIX века, вршиле су страховити притисак на словенску популацију Пиринске, Егејске и Вардарске Македоније, која је у историјско-етничком погледу, свакако припадала српском националном корпусу.
У политичком смислу, циљ поменутог притиска огледао се у намерама бугарских војно-политичких елита, као и тамошње интелигенције да спорну, геополитички и геостратешки изузетно значајну територију присаједине својој националној држави, док је за постојећу популацију било предвиђено да буде „подвргнута“ процесима стихијске бугаризације, где би ширење бугарског националног идентитета било спровођено употребом неколико метода.
На првом месту, црквено-просветна политика младе бугарске државе била је усмерена према циљу успостављања засебног школског система у Македонији, који би био снажно ослоњен на организацију просветно-културних установа у самој Кнежевини Бугарској.
Дати систем био је „симбиотички“ устројен, као сегмент црквене организације власти, генерисан из јерархијске структуре бугарске православне егзархије.
Дакле, просветно-црквена политика бугарских националних елита добила је задатак да једним агресивним приступом (насилним ширењем бугарског језика, књижевности и уопште културе) изврши свеобухватни утицај на локалну популацију, пре свега у Повардарју, како би код тамошњег становништва била условљена промена колективне духовне свести у корист бугарског националног идентитета.
У различитим локалним срединама, где суптилни утицаји државног, црквено-просветног система нису били у стању да постигну знатније успехе у вези са процесима бугаризације словенске популације, бугарске војно-политичке власти примењивале су насилне, оружане методе у свом рату за „душе људи“ у Старој и Јужној Србији.
Све примењиване методе у процесима насилних поступака бугаризације тамошњег становништва, углавном су биле усмераване против српског националног идентитета, као и против српске државе, која је у деценијама после Берлинског конгреса покушавала да заштити безбедност и животе свог становништва у овом делу Османлијског царства.
Антисрпска хистерија у Софији, развијана посебно после Српско-бугарског рата из 1885. године, добијала је димензије и карактер турско-арбанашких репресалија, које су вековима примењиване над Србима на овом простору, па су временом постале и комплексније од османлијско-арнаутског зулума.
Знатно пре српске владе, Бугарска је организовала своје паравојне, комитске оружане снаге, које су на прелазу векова бројале и до стотину хиљада припадника. Наравно, поменуте снаге биле су организоване у борбама против турских локалних и централних органа управе, арнаутског башибозука, грчких, али највише против комитских снага и локалног становништва српске идентитетске провенијенције.
Уз наведени великодржавни и националистички програм обновљене бугарске државе, утицаји фанариотске заједнице окупљене око Цариградске патријаршије, у погледу устројства духовно-црквене организације власти остали су доследни својим вишестолећним регулама меритократског и екуменског схватања улоге Васељенске цркве.
Услед још увек снажног присуства османлијске управе, „лабаве релације“ колективне свести са историјском улогом негдашње српске средњовековне државе на овом простору, а посебно због стравичног погрома коме су били изложени од стране арбанашког башибозука (у служби турских власти, али и аустроугарског безбедносно-обавештајног апарата), географски и политички, словенско становништво у Македонији било је у знатној мери удаљено од социополитичких и културолошких процеса, који су условили формирање и афирмисање српског грађанског и националног идентитета, што је свакако био спецификум развој друштва у Србији и другим српским земљама на, како се то данас каже, Западном Балкану од последњих деценија XVIII века, па све до првих година XX столећа.
Из тих разлога, присуство српског етничког порекла и његовог недвосмисленог историјско-културног наслеђа код великог дела словенског становништва у Повардарју, односно на просторима Јужне Србије, представљало је снажан социо-историјски и етнолошки потенцијал за стварање и јачање српског националног идентитета и генезу грађанског друштва (као и у Србији крајем XVIII столећа).
Међутим, били су потребни свеобухватни подстицаји политичке, духовно-црквене и просветно-културолошке делатности српске државе, како би наведено, у национално-идентитетском погледу, још увек недетерминисано становништво обновило или „препородило“ колективну националну свест српске провенијенције. За успех поменутих тежњи и подухвата од есенцијалне важности били су делатност Српске цркве, просветно-културног система и интелигенције у Србији, као и материјално-логистичка подршка, која је од 1903. године несебично пружана од стране српских војно-политичких власти и посебно њене дипломатије.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Pobeda kanonskog jedinstva SPC i MPC – Arhiepiskopije ohridske (drugi deo)
Преузмите андроид апликацију.
