Упркос жестоким притисцима, који су вршени од стране титоистичког диктаторског режима, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању у пролеће 1967. године одбио је захтеве за стварањем аутокефалне „Македонске православне цркве“.
Наиме, Петар Стамболић је 25. априла 1967. године организовао посебан састанак на којем су учествовали Едвард Кардељ, Вељко Влаховић, Мијалко Тодоровић, Добривоје Радосављевић, Крсте Црвенковски, Никола Минчев, Драги Стаменковић и Милутин Морача.
На овом састанку високих комунистичких функционера расправљало се о односима СПЦ и тзв. „Македонске православне цркве” и тим поводом је констатовано да се „односи све више заоштравају због различитих ставова по основним питањима, а да су погоршани после одлуке Сабора Српске православне цркве 23. маја 1966. којом је ревидирао своју ранију одлуку из 1959. године“.
Државни функционери су били сагласни да „архијереји Српске Православне Цркве и после притисака републичких и државних органа не показују ни разумевање нити спремност за регулисање односа између две цркве“.
Закључено је да још једном треба извршити притисак на Патријаршију како би прихватила политичку оправданост захтева за успостављање аутокефалности Македонске православне цркве. У супротном, руководство Српске православне цркве ће својим одбијањем изазвати бројне штетне последице. Снажно подржавана од стране режима, „Македонска православна црква“ је сазвала нови, трећи по реду „Македонски црквено-народни сабор” који је одржан 19. јула 1967. године у Охриду.
Том приликом, донета је одлука о проглашењу аутокефалности „Македонске православне цркве“ и затражено је признање не само од Српске Православне Цркве, већ и од осталих помесних цркава. Том приликом основане су још две „епархије“, једна у СР Македонији и једна за територије Канаде, Сједињених Америчких Држава и Аустралије, са седиштем епископа у Торонту. Такође, усвојена је одлука о оснивању богословије. Текст одлука упућен је и патријарху Герману.
Колико је и иза овог чина стајала официјелна политика, најбоље говори податак да је Јосип Броз наградио „челника нове цркве“, митрополита Доситеја, високим државним одликовањем.
Држава је је преузела обавезу да вест о проглашењу аутокефалности „Македонске православне цркве“ пошаље у свет. После усаглашавања текста, информација о овом расколничком чину (наравно редигована у афирмативном „тону и формату“), Савезне комисија за верска питања и Правна службе Државног секретаријата за иностране послове упутила је на адресе 58 југословенских дипломатско-конзуларних представништава 10. августа 1967. године.
Тих дана у Југославији је боравио Антонио Јерков, припадник Усташке младежи у време постојања Независне Државе Хрватске, један од оперативаца у стварању тзв. Хрватске православне цркве. Био је у Савезној комисији за верска питања и учествовао је у процесу проглашења аутокефалности „МПЦ”. Услед новонастале ситуације Свети архијерејски синод Српске Православне Цркве одржао је седницу 15. августа 1967. године. Архијереји су прочитали писмо „Синода Македонске православне цркве“ од 19. јула о проглашавању аутокефалности.
Патријарх је саопштио да је све поглаваре православних цркава обавестио о закључку прошлог архијерејског Сабора. На крају је одлучено да ванредно заседање Сабора буде сазвано за 14. септембар 1967. године.
Међутим ни власт није седела скрштених руку, 27. августа патријарха је позвао Мика Шпиљак, председник Савезног извршног већа, а два дана касније и Ђурица Јојкић, председник Извршног већа Србије. За њих је „коначно решење“ било само ако патријарх и епископи у Београду признају самопроглашену аутокефалност Македонске православне цркве.
На Сабору, 14. септембра 1967. године усвојен је једногласан закључак: „Пошто се виша јерархија Македонске православне цркве оглушила о надлежно донету одлуку Светог архијерејског сабора Српске Православне цркве АСБр. 44/зап.10 од 24/11. маја 1967. године и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје мајке Цркве у расколничку верску организацију, те сходно поменутој саборској одлуци прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност Светом архијерејском синоду Српске православне цркве да против виновника раскола поведе поступак. Са верним народом Македоније не прекидати општење, већ удовољавати њиховим верским потребама…“.
На одговор политичара из Скопља није се дуго чекало: оптужили су патријарха Германа да негира македонску државност Социјалистичке Републике Македоније и да је третира исто као Бугари и други непријатељи земље.
Користили су сваку прилику да истакну како је Македонска црква наследник Охридске архиепископије која је старија и од Српске Православне Цркве. Очекујући овакве нападе у Патријаршији су ангажовали тада најпознатије црквено-правне стручњаке да дају одговор на питање да ли МПЦ има услова за добијање аутокефалности. У својим рефератима др Сергије Троицки, др Благота Гардашевић и др Бранко Цисар уз детаљан историјски преглед, изнели су да је садашња Охридска архиепископија у СР Македонији само по имену и ни по чему другом наследник некадашње грчке Охридске архиепископије.
На ово питање, у писму и патријарху Герману одговорио је и грчки митрополит Јаков: „Охридска архиепископија увек била грчка, с архиепископима, митрополитима и епископима Грцима, да је у њој службени језик био грчки. Никада није имала чисто словенско ‘македонско’ обележје, нити је била аутокефална црква, ни за време византијског периода, ни под Бугарима, Србима и Турцима, а ни Васељенска патријаршија јој никада није признала аутокефалност“.
Он је успут подсетио да је аутокефалност решена још 1920. године. У марту 1968. године, председник СИВ, односно југословенске владе, Мика Шпиљака састао се са патријархом Германом и осталим члановима Синода. Поред Шпиљка овом сусрету су присуствовали Мило Јовићевић и Радосав Перовић, председник и саветник Савезне комисије за верска питања. Према очекиваном следу, Шпиљак је изјавио је да је данас тешко прихватити тврдњу да је то искључиво црквено-канонски проблем. Сматра да је питање односа између две цркве национално-политички проблем.
Даље је истакао да је Македонија самостална република и да се македонска нација бори за своју пуну афирмацију у свим областима друштвеног живота, па и на питању аутокефалности своје цркве. До краја 1968. године у Српску патријаршију су стигли одговори свих аутокефалних православних цркава.
Руски патријарх је одговорио да је примио к знању одлуке Сабора, цариградски Атинагора је саветовао митрополиту Доситеју у име целе Православне цркве да „Синод Македонске православне цркве“ поново размотри своје одлуке и повеже се са Српском патријаршијом.
Архиепископ атински Јероним је одговорио да је прекинуо све везе са шизматичком Македонском православном црквом, патријарх антиохијски Теодосије је телеграмом изразио солидарност са другима кад је реч о прекиду свих веза са Македонском православном црквом, а потом у опширном писму објаснио своје становиште. Патријарх српски, господин Герман нашао се под тешким ударима комунистичког режима. Међутим СПЦ није променила своје мишљење.
Сви односи са „скопским расклоницима“ били су практично прекинути до средине последње деценије XX века, када су почели преговори, који ће резултирати Нишким споразумом из 2002. године. До тада, тзв. „МПЦ“ имала је „архиепископију“ у Скопљу, три „епархије“ у Македонији („Преспанско-битољску“, „Злетовско-струмичку“ и „Дебарско-кичевску“) и једну у дијаспори „Америчко-канадско-аустралијску“. Служило је око 250 парохијских свештеника, школовало се око 90 богослова у богословији Свети Климент Охридски у Драчеву. Штампан је лист „Весник“.
„Црква у Македонији“ живела је у расколу.
Отуда многи храмови на овом простору (неки датирају још од Климента, Наума и других који су ударили темеље духовности Словена) су запуштени, те нису више у својој намени. Храм Св. Пантелејмона је претворен у хотел и ресторан. Саборни храм Света Софија у Охриду је претворен у концертну дворану. Манастир и храм Светог Наума Охридског, једног од ученика Ћирила и Методија и утемељивача словенске православне духовности, претворен је у хотел.
Трачак наде појавио се 2002. године. Разговори са Македонцима су трајали више година и окончани су заједничким договором у Нишу 17. маја 2002. године.
У име СПЦ били су епископи нишки Иринеј, бачки Иринеј и врањски Пахомије и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Са македонске стране били су митрополити аустралијски Петар, дебарско-кичевски Тимотеј и струмички Наум. Договорено је да СПЦ признаје епархијама у Македонији, то јест Охридској архиепископији, и дијаспори, широку црквену аутономију засновану на одлукама Сабора Српске Православне Цркве из 1959. године, као и да се питање коначног решења оставља за друга времена, а у складу са канонским саборним поретком јединствене Православне цркве.
Договор је формулисан у 17 тачака у којима је био регулисан начин његовог остварења. То је требало да буде почетак дуготрајног канонског пута којим би се успоставио вековни поредак у оквиру једне саборне Православне цркве. На седници Синода Македонске православне цркве петорица архијереја (од седморице) су прихватила договор.
Потом је 28. маја 2002. године у Скопљу обзнањено да је договор имао само радни карактер, а не и обавезујући. Тако су распршене наде у мирно окончање проблема. Не осврћући се на понашање македонских архијереја, Српска Православна Црква је на мајском Сабору 2003. године одлучила да формира Синод Православне Охридске Архиепископије. Једна од основа била је одлука митрополита велешко-повардарског Јована Вранишковског да прихвати Нишки споразум.
На Сабору су изабрана двојица нових епископа новоформиране архиепископије (Јоаким и Марко). Обнављање Охридске архиепископије од стране Српске православне цркве и давање томоса о аутономији имали су канонске основе. Потом је Српска патријаршија о својим одлукама обавестила све сестринске цркве.
Посебан значај био је у томе што је она на тај начин, то јест преко Српске патријаршије, постала део Православне цркве.
Међутим, дошао је удар из Скопља: митрополит Јован је оптужен за неколико кривичних дела и ухапшен па му је одржано више суђења.
Сачињено је неколико пресуда па је добио вишегодишњу робију. Истовремено и други епископи Охридске архиепископије доживљавају шиканирање разних врста. После бројних молби које су долазиле са разних страна, па и из средишта Европске уније, однос према овим архијерејима донекле је ублажен. Али, суштина је остала иста: у Скопљу није било признања Православне Охридске Архиепископије.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Pobeda kanonskog jedinstva SPC i MPC – Arhiepiskopije ohridske (osmi deo)
Преузмите андроид апликацију.
