Zapanjujuće, poseta Beogradu od strane tzv. „velike petorke“, te njihovi pregovori u vezi sa famoznim „Šolc-Makronovim predlogom za rešenje krize na Kosmetu“ sa državnim vrhom Srbije na čelu sa predsednikom Republike, gospodinom Aleksandrom Vučićem, nisu izazvali takvu pažnju, pa čak i „zlokobnu euforiju“ u Prištini, kod albanskih separatističkih i terorističkih političkih krugova, kakvu smo mogli da zabeležimo kod dela političkih snaga opozicione provencijencije u Srbiji, u satima i danima nakon pomenute misije predstavnika zapadnih velikih sila.
Naime, predstavnici Evropske unije (Miroslav Lajčak), Sjedinjenih Američkih Država (Gabrijel Eskobar), specijalni izaslanici francuskog predsednika i nemačkog kancelara (Emanuel Bon i Jens Pletner) i savetnik italijanske premijerke (Frančesko Marija Talo), odnosno opunomoćeni reprezenti „Kvinte“ ugošćeni su u vili „Mir“ u Beogradu, 20. januara ove godine od strane srpskog predsednika Alčeksandra Vučića.
Svakako, razgovarano je o nastavku pregovora između zvaničnih državnih organa Srbije i privremenih prištinskih institucija u južnoj srpskoj pokrajini, odnosno o očiglednom pokušaju nadgradnje već odavno „mrtvog“ briselskog dijaloga.
Takođe, još od septembra prošle godine (kada je obelodanjeno njegovo postojanje) poznato je da na zahtev predstavnika političkog Zapada nisu objavljivane sve pojedinosti iz tzv. „Francusko-nemačkog predloga“, već su o njima spekulisali mnogi, Srbiji i te kako nenaklonjeni mediji, uglavnom iz EU i regiona. Nakon susreta sa predstavncima Kvinte, predsednik Vučić saopštio je da su „razgovori bili teški“, tačnije doslovce je kazao: „Juče je bio jedan od najtežih dana za našu zemlju. I nikada nisam krio od ljudi kada se takve stvari događaju.
Imaćemo mnogo muka i problema sa kojima ćemo se suočiti u budućnosti, zato nam je potrebno jedinstvo.
Od političkih predstavnika od kojih smo očekivali odgovornost, dobili smo njihovo ujedinjenje bez obzira što su sve suprotno govorili samo nekoliko danije ranije o temi na koju niko ne bi trebalo da ide protiv nekoga. Nažalost, oni su izabrali da i ovog puta idu protiv Srbije…“. Šta se zapravo dogodilo na samom sastanku državnog vrha Srbije sa predstavnicima Kvinte i kojim reakcijama na političkoj sceni Srbije svedočimo nekoliko dana nakon završetka beogradskih razgovora. Sasvim izvesno, predstavnici Kvinte zajednički su pružili podršku „Francusko-nemačkom predlogu“, uz oštar stav upućen Prištini da je bez odlaganja potrebno formirati Zajednicu srpskih opština, tj. implementirati obavezu privremenih prištinskih institucija proisteklu iz Briselskog sporazuma.
Takođe, Lajčak je naglasio da će ZSO biti formiran „sa ili bez Kurtijeve saglasnosti“.
Pored ove značajne podrške formiranju ZSO, jedan deo preostalih segmenata iz predloga, koji su izneti na sastanku sa srpskim državnim vrhom, svakako nisu naklonjeni Srbiji. Uz navedeno, izgleda da su predstavnici političkog Zapada, uznemireni mogućnošću rasplamsavanja ove permanentne krize na Kosmetu, a sa svojih sramnih političkih pozicija narušavanja suvereniteta Srbije na delu njene teritorije, u razgovorima „posegnuli“ i za instrumentima, verovatno prikrivenih pretnji upućenih Beogradu.
Sasvim je jasno da je srpski predsednik ostao dosledan utvrđenoj politici Srbije u svojoj južnoj pokrajini, što je nakon sastanka i sažeo u svom govoru. Srbija ostaje privržena mogućnosti postizanja kompromisa putem dijaloga, uz prethodno implementiranje obaveza privremenih institucija iz Prištine u vezi sa formiranjem ZSO; nastavak dijaloga i prihvatanje „Francusko-nemačkog predloga za Kosmet“, kao polazne osnove i okvira za nastavak pregovora (kako bi se tek došlo do kompromisa), uz ostanak na pozicijama državne agende u vezi sa odbranom sopstvenog suvereniteta.
I šta je tu novo u vezi sa pozicijom Srbije i nesumnjivim diplomatskim veštinama manevrisanja predsednika Vučića, što je toliko, odjednom, (navodno) „zabolelo“ deo političkih snaga u Beogradu?!
Posebno onih koji se profilišu da pripadaju nekakvom patriotskom i desnom političkom polu. Od njih se možda i najviše očekivala podrška za suverenističku politiku, koja podrazumeva nastavak razgovora u okviru koji je, sada unisono, zadat od strane nama nenaklonjenog političkog Zapada. Međutim, ta podrška je izostala, a samim tim i preko potrebno jedinstvo svih političkih snaga sa državom, o čemu je govorio predsednik Vučić.
Naravno, ne smemo da zaboravimo i glas prozapadnih, dosovskih, levo-liberalnih, tobože, „ekozelenih“, prohrvatskih i uslovno rečeno prozapadnih političkih snaga u Srbiji, koji su državni vrh kritikovali samo iz razloga što se već nije složio, te, kako se to kolokvijalno kaže, što već nije „potpisao“ i sam nacrt „Francusko-nemačkog predloga, dakle njegov prvobitni, tj. njima je sporno što Srbija nije prihvatila „Šolcovu“ formulu prema kojoj bi dijalog sa albanskim separatistima trebalo završiti nekakvim „međusobnim priznanjem“ između Srbije i lažne države u južnoj srpskoj pokrajini. Sa druge strane, desne političke snage oglasile su se sa negativnim ocenama, uz tvrdnju da bi Srbija trebalo da odbije bilo koje predloge ili okvire za razgovore, uz populističko isticanje njihove podrške Rusiji i ruskom prisajedinjenju četiri oblasti koje su do prošle godine pripadale Ukrajini.
Pa dame i gospodo, ukoliko Srbija prizna ta prisajedinjenja i time naruši, čak i „postojeće froncle od međunarodnog javnog prava“ i Povelje UN, na koji bi onda način ona trebalo dalje da opstojava u odbrani sopstvenog teritorijalnog?! Šta bi onda vredela Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN?!
U situaciji kada je Srbija, nesumnjivo, vojno-neutralna zemlja, okružena sa državama-članicama NATO i EU (izuzev BiH, u kojoj se nalazi vojna misija NATO i EU, koja je uostalom raspoređena i u južnoj srpskoj pokrajini), te sa fakticitetom da su granice Rusije, kao i linije fronta geografski i politički udaljene na hiljade kilometara od „obale našeg ostrva“, kakav bi to drugačiji odgovor trebalo da pruži predsednik Vučić na zahtev da „Francusko-nemački predlog“ bude prihvaćen. Navedene političke snage glume da ne vide da je veštim državničkim manevrisanjem predsednik Srbije uspeo da „Predlog“ bude usvojen, kao polazna osnova za dalje pregovore, a ne kao definitivni sporazum.
Takođe, ne žele da razumeju da je Srbija čvrsto odbranila stav da je potrebno ustrojiti ZSO i da neće biti tolerisana nasilnička politika albanskih separatista u Prištini. Veoma je značajno i što politički Zapad, takođe ne želi da na Kosmetu opstane status tzv. „zamrznutog konflikta“, a na primeru Ukrajine ili Nagorno Karabaha smo videli koliko je vremena potrebno da takvi „zaboravljeni sukobi“ postanu pretnja globalnoj ili regionalnoj bezbednosti.
Ništa to ne vide te „patriotske“ snage, koje isključivo zagledaju gde je u ovom trenutku predaleka Moskva, te na toj agendi pokušavaju da prigrabe neki jeftini, politikantski poen, koji bi ih preporučio srpskim, većinski rusofilski i antizapadno raspoloženim biračima. Najveći patriotizam danas ne nalazi se u rečima dverjana Boška Obradovića ili Milice Zavetnice (koji se nalaze u koaliciji sa prozapadnim politički opredeljenim snagama u Srbiji), koji demagoški tvrde da Srbiji nisu ni potrebni razgovori, niti bilo koja komunikacija sa ovim „ideološki histeričnim“ političkim Zapadom.
Kao da to nismo videli kako izgleda 1999. godine!
Takođe, taj patriotizam ne nalazi se ni u servilnosti dosovskih – „Evropa nema alternativu“ – ispraznih političkih snaga, koje predvode Ćuta, Đilas, Vuk Jeremić i drugi, jer i to smo videli kako izgleda 2004. godine (Martovski pogrom) i 2008. godine (nelegalna secesija Prištine uz podršku tog istog Zapada). Sve smo to videli kako izgleda kada precenimo ili potcenimo protivnika. Pokušajmo sada da budemo razumni. Pokušajmo da vidimo šta jeste, a šta nije prihvatljivo u tom famoznom „Predlogu“.
Pokušajmo da budemo jedinstveni sa našim državnim vrhom. U protivnom, kada bi se ostvarile pretnje Kvinte (povlačenje investicija, udar na monetarnu politiku Srbije, uvođenje viznog režima, ograničavanje trgovine), u slučaju da ne nastavimo da razgovaramo, pitamo se ko bi prvi potrčao u zapadne ambasade da „ljubi skute vašingtonskim i briselskim diplomatama“. Verovatno, Boško, Milica, Miloš Jovanović i ostali navedeni… A da, oni su već tamo!
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
