Запањујуће, посета Београду од стране тзв. „велике петорке“, те њихови преговори у вези са фамозним „Шолц-Макроновим предлогом за решење кризе на Космету“ са државним врхом Србије на челу са председником Републике, господином Александром Вучићем, нису изазвали такву пажњу, па чак и „злокобну еуфорију“ у Приштини, код албанских сепаратистичких и терористичких политичких кругова, какву смо могли да забележимо код дела политичких снага опозиционе провенцијенције у Србији, у сатима и данима након поменуте мисије представника западних великих сила.
Наиме, представници Европске уније (Мирослав Лајчак), Сједињених Америчких Држава (Габријел Ескобар), специјални изасланици француског председника и немачког канцелара (Емануел Бон и Јенс Плетнер) и саветник италијанске премијерке (Франческо Марија Тало), односно опуномоћени репрезенти „Квинте“ угошћени су у вили „Мир“ у Београду, 20. јануара ове године од стране српског председника Алчександра Вучића.
Свакако, разговарано је о наставку преговора између званичних државних органа Србије и привремених приштинских институција у јужној српској покрајини, односно о очигледном покушају надградње већ одавно „мртвог“ бриселског дијалога.
Такође, још од септембра прошле године (када је обелодањено његово постојање) познато је да на захтев представника политичког Запада нису објављиване све појединости из тзв. „Француско-немачког предлога“, већ су о њима спекулисали многи, Србији и те како ненаклоњени медији, углавном из ЕУ и региона. Након сусрета са представнцима Квинте, председник Вучић саопштио је да су „разговори били тешки“, тачније дословце је казао: „Јуче је био један од најтежих дана за нашу земљу. И никада нисам крио од људи када се такве ствари догађају.
Имаћемо много мука и проблема са којима ћемо се суочити у будућности, зато нам је потребно јединство.
Од политичких представника од којих смо очекивали одговорност, добили смо њихово уједињење без обзира што су све супротно говорили само неколико даније раније о теми на коју нико не би требало да иде против некога. Нажалост, они су изабрали да и овог пута иду против Србије…“. Шта се заправо догодило на самом састанку државног врха Србије са представницима Квинте и којим реакцијама на политичкој сцени Србије сведочимо неколико дана након завршетка београдских разговора. Сасвим извесно, представници Квинте заједнички су пружили подршку „Француско-немачком предлогу“, уз оштар став упућен Приштини да је без одлагања потребно формирати Заједницу српских општина, тј. имплементирати обавезу привремених приштинских институција проистеклу из Бриселског споразума.
Такође, Лајчак је нагласио да ће ЗСО бити формиран „са или без Куртијеве сагласности“.
Поред ове значајне подршке формирању ЗСО, један део преосталих сегмената из предлога, који су изнети на састанку са српским државним врхом, свакако нису наклоњени Србији. Уз наведено, изгледа да су представници политичког Запада, узнемирени могућношћу распламсавања ове перманентне кризе на Космету, а са својих срамних политичких позиција нарушавања суверенитета Србије на делу њене територије, у разговорима „посегнули“ и за инструментима, вероватно прикривених претњи упућених Београду.
Сасвим је јасно да је српски председник остао доследан утврђеној политици Србије у својој јужној покрајини, што је након састанка и сажео у свом говору. Србија остаје привржена могућности постизања компромиса путем дијалога, уз претходно имплементирање обавеза привремених институција из Приштине у вези са формирањем ЗСО; наставак дијалога и прихватање „Француско-немачког предлога за Космет“, као полазне основе и оквира за наставак преговора (како би се тек дошло до компромиса), уз останак на позицијама државне агенде у вези са одбраном сопственог суверенитета.
И шта је ту ново у вези са позицијом Србије и несумњивим дипломатским вештинама маневрисања председника Вучића, што је толико, одједном, (наводно) „заболело“ део политичких снага у Београду?!
Посебно оних који се профилишу да припадају некаквом патриотском и десном политичком полу. Од њих се можда и највише очекивала подршка за суверенистичку политику, која подразумева наставак разговора у оквиру који је, сада унисоно, задат од стране нама ненаклоњеног политичког Запада. Међутим, та подршка је изостала, а самим тим и преко потребно јединство свих политичких снага са државом, о чему је говорио председник Вучић.
Наравно, не смемо да заборавимо и глас прозападних, досовских, лево-либералних, тобоже, „екозелених“, прохрватских и условно речено прозападних политичких снага у Србији, који су државни врх критиковали само из разлога што се већ није сложио, те, како се то колоквијално каже, што већ није „потписао“ и сам нацрт „Француско-немачког предлога, дакле његов првобитни, тј. њима је спорно што Србија није прихватила „Шолцову“ формулу према којој би дијалог са албанским сепаратистима требало завршити некаквим „међусобним признањем“ између Србије и лажне државе у јужној српској покрајини. Са друге стране, десне политичке снаге огласиле су се са негативним оценама, уз тврдњу да би Србија требало да одбије било које предлоге или оквире за разговоре, уз популистичко истицање њихове подршке Русији и руском присаједињењу четири области које су до прошле године припадале Украјини.
Па даме и господо, уколико Србија призна та присаједињења и тиме наруши, чак и „постојеће фронцле од међународног јавног права“ и Повеље УН, на који би онда начин она требало даље да опстојава у одбрани сопственог територијалног?! Шта би онда вредела Резолуција 1244 Савета безбедности УН?!
У ситуацији када је Србија, несумњиво, војно-неутрална земља, окружена са државама-чланицама НАТО и ЕУ (изузев БиХ, у којој се налази војна мисија НАТО и ЕУ, која је уосталом распоређена и у јужној српској покрајини), те са фактицитетом да су границе Русије, као и линије фронта географски и политички удаљене на хиљаде километара од „обале нашег острва“, какав би то другачији одговор требало да пружи председник Вучић на захтев да „Француско-немачки предлог“ буде прихваћен. Наведене политичке снаге глуме да не виде да је вештим државничким маневрисањем председник Србије успео да „Предлог“ буде усвојен, као полазна основа за даље преговоре, а не као дефинитивни споразум.
Такође, не желе да разумеју да је Србија чврсто одбранила став да је потребно устројити ЗСО и да неће бити толерисана насилничка политика албанских сепаратиста у Приштини. Веома је значајно и што политички Запад, такође не жели да на Космету опстане статус тзв. „замрзнутог конфликта“, а на примеру Украјине или Нагорно Карабаха смо видели колико је времена потребно да такви „заборављени сукоби“ постану претња глобалној или регионалној безбедности.
Ништа то не виде те „патриотске“ снаге, које искључиво загледају где је у овом тренутку предалека Москва, те на тој агенди покушавају да приграбе неки јефтини, политикантски поен, који би их препоручио српским, већински русофилски и антизападно расположеним бирачима. Највећи патриотизам данас не налази се у речима дверјана Бошка Обрадовића или Милице Заветнице (који се налазе у коалицији са прозападним политички опредељеним снагама у Србији), који демагошки тврде да Србији нису ни потребни разговори, нити било која комуникација са овим „идеолошки хистеричним“ политичким Западом.
Као да то нисмо видели како изгледа 1999. године!
Такође, тај патриотизам не налази се ни у сервилности досовских – „Европа нема алтернативу“ – испразних политичких снага, које предводе Ћута, Ђилас, Вук Јеремић и други, јер и то смо видели како изгледа 2004. године (Мартовски погром) и 2008. године (нелегална сецесија Приштине уз подршку тог истог Запада). Све смо то видели како изгледа када преценимо или потценимо противника. Покушајмо сада да будемо разумни. Покушајмо да видимо шта јесте, а шта није прихватљиво у том фамозном „Предлогу“.
Покушајмо да будемо јединствени са нашим државним врхом. У противном, када би се оствариле претње Квинте (повлачење инвестиција, удар на монетарну политику Србије, увођење визног режима, ограничавање трговине), у случају да не наставимо да разговарамо, питамо се ко би први потрчао у западне амбасаде да „љуби скуте вашингтонским и бриселским дипломатама“. Вероватно, Бошко, Милица, Милош Јовановић и остали наведени… А да, они су већ тамо!
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
