Трагедија једне земље у рату најбоље се огледа у околностима када држава која покрене оружани конфликт, тај сукоб препусти општини и селу „да га заврши“. На овај начин (најкраће и банално) могли би смо да пружимо анализу досадашњег тока „велике пролећне офанзиве“ Оружаних снага Украјине против руских војних снага у овој унесрећеној земљи.
При том, вероватно најчаснији, најодговорнији и најродољубивији људи и живе у сеоским домаћинствима и заједницама, што не може да изврши утицај на чињеницу да (фигуративно речено) „село“ или општина не поседују логистички капацитет да заштите „браник једне отаџбине“ (било руске или украјинске) на начин како то једино може да уради одговорна држава.
Белосветски званичници са политичког Запада „славодобитно“ и „помахнитало отписују милијарде долара војне помоћи“ Украјини, изражене у продатој и испорученој најсавременијој ратној опреми и оружју.
Десетине „леопарда, химарса, ириса, патриота“ и осталих „звери савремене ратне технологије улива се у ову спаљену земљу“. У тренутку најаве почетка обучавања украјинских пилота за управљањем авионима Ф-16, „поносом америчког и НАТО ратног ваздухопловства“, Зеленски „кличе“ да је потребно још више наоружања у декларативно објављеном циљу „ослобађања граница Украјине из 1991. године“, како би се (цитирамо): „…рат задржао у границама наше земље…“.
Гротескна изјава „највећег ратног вође у краћој историји украјинске државности“. Док „тутњи“ отворени сукоб између руског војног врха (Шојгуа и Герасимова), са једне и ослободиоца мученог Бахмута, Јевгенија Пригожина, команданта „Вагнера“, са друге стране, Путин наглашава да није потребан нови „талас“ мобилизације за Специјалну војну операцију, те да у стратегији и тактици руских оружаних снага нису предвиђене неке озбиљније измене.
До данас, Русија је употребила 15 процената ресурса у својој Специјалној војној операцији. У описаним околностима почела је дуго најављивана и према појединим „острашћеним, западнопрофилисаним“, спољнополитичким, коментаторским анализама – одлучујућа „украјинска контраофанзива“.
Званично, њен почетак означен је диверзантским упадима, према стандардима НАТО, обучених криминогених структура унутар ОСУ у погранична села Белгородске области у Руској Федерацији, као и ваздушним ударима дронова по унутрашњости европског дела Русије, али и Крима.
Након ове „тактике одвраћања пажње“, те уништења херсонске бране, уследио је удар концентрисаних дивизија ОСУ у Запорошкој области.
Према непотврђеним резултатима анализа војнообавештајних центара из земаља НАТО, као неформално ратујуће стране у Украјини, ОСУ је постигла ограничене успехе, те је наводно запосела око 100 квадратних километара територије иза прве линије руске одбране.
Тачније, запосели су неколицину села на правцу Мелитопоља, који вероватно представља краткорочни циљ кијевског режима у овој офанзиви. Пре неколико месеци, у текстовима на овом блогу, нагласили смо да је циљ Кијева запоседање приморске области на Азовском мору између Маријуопља и Крима.
Без обзира на тврдње да „главни удар контраофанзиве“ ОСУ још није почео, извештаји са првих линија фронта нису охрабрујући за кијевски режим. Показало се да су НАТО и кијевски „ратни трибуни“ били у праву на почетку рата када су тврдили да „руско преузимање села и варошица“ у Луганској и Доњецкој републици „нема велики значај за исход рата“.
Тако и сад. Руске линије нису се „обрушиле“. Док малобројне трупе на терену практично воде позициони рат исцрпљивања, дотле су уништени „леопарди“ и „химарси“ постали „декорација“ за разорена запорошка села, као и мета за руске дронове.
Можда ће се поновити ратни сценарио од лета прошле године, када су ОСУ извеле главни и веома успешни напад на „источном фронту“ у Харковској и Доњецкој области, након иницијалних „варки и одвраћања“ на „херсконском ратишту“.
Можда су и Руси научили ту лекцију, те неће дозволити да „тежину рата на својим плећима изнесу запорошка или доњецка села“ и њихово храбро становништво. Једино је сигурно да је овај рат добио карактер деценијског сукоба.
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Jedan pogled na posledice agresije NATO na SRJ 1999. godine (drugi deo)
Преузмите андроид апликацију.
