Dok inflacija i propadanje snažnih privrednih resursa i kapaciteta evropskih zemalja na političkom Zapadu, prete da uruše (ako već nije urušen) kompletan ekonomsko-politički sistem postojeće svetske civilizacije, opasnost od potpunog prekida snabdevanja tih država energentima iz Rusije, čini se da „ne hladi usijane glave otuđene i ideološki zaslepljene akademsko-političke elite sa zapadnih prostranstava“.
Za pomenutu okolnost, izgleda da se pobrinuo Džo Bajden, prilikom svoje „mini-turneje“ u sedištu institucija Evropske unije u Briselu, kao i u Poljskoj.
Uz ponavljanje poznatih reči nekih prethodnih američkih predsednika, da „sloboda ima svoju cenu“, Bajden je, izgleda, odlučio da „podseti“ i „ohrabri“ svoje evropske partnere i saveznike iz NATO i EU, da „brzina kojom se evropski podanici SAD penju na sopstvena vešala, nije dovoljna“, odnosno da politiku „raskidanja svih relacija sa Putinovom Rusijom je potrebno i dopuniti i ubrzati“.
Nesumnjivo, mnogi evropski partneri zvaničnog Vašingotna, spremni su da slede zacrtane ciljeve svog „prekookeanskog starijeg brata“, ali, čini se, da oni zaboravljaju da su stanovnici „evropskog Zapada“ odavno „zaboravili mehanizme preživljavanja“ u uslovima nezapamćene ekonomske krize, koja se nadvila nad evropskom civilizacijom. Ozbiljno upozorenje francuskog predsednika Emanuela Makrona da bi bilo potrebno da se građani njegove zemlje „dobro“ pripreme za eventualno korišćenje „potrošačkih vaučera“, uz nestašice pojedinih osnovnih prehrambenih artikala, „divljanje“ cena energenata, poremećaje u lancima snabdevanja, sledstveno tome, „pustošenja“ prodavnica sa robom široke potrošnje, izazvalo je nevericu kod stanovništva Evropske unije.
Priče njihovih predaka o vremenima „kada su u zimskim periodima radijatori u stambenim i poslovnim objektima ostajali hladni“, dok su ugašena „industrijska postrojenja“ i nezaposlenost širih slojeva tamošnjih društava, uslovljavali masovne socijalne i političke nemire, za sada, izazivaju samo nelagodu.
Međutim, opisani i za evropska društva, „dani iz sumornih pripovetki, zasnovanih na žanru fantastike“, mogli bi da budu ponovljeni.
I to, za samo nekoliko meseci… Da li bismo ovaj „kataklizmički scenario“, pred kojim se nalazi „velika evropska kolonija“ mogli da projektujemo na Rusku Federaciju?! U odnosu na politički Zapad, Rusija je sada izolovano društvo, sa „obogaljenim“ ekonomskim profilom, posrnulom privredom, političkom krizom, „smrvljenim standardom građana“ i ako je verovati „medijima sa Zapada“, strahovito demoralisanim ljudskim kapacitetima u okvirima svojih oružanih snaga.
U nekoliko proteklih dana, ruske oružane snage povukle su se ili su potisnute sa mnogih sektora ratišta u Ukrajini, posebno na prostoru Kijevske, Černjigovske i Harkovske oblasti, ali i u Donbasu i oblasti u okolini grada Hersona, severno od Krima.
Sada već možemo da tvrdimo da je rusko vojno-političko rukovodstvo ovu operaciju i rat pripremilo na veoma neodgovoran i zaprepašćujuće nestručan način.
Posledice su jasne. Jedna velika sila doživela je veliku međunarodnu sramotu, već i zbog same činjenice da je bila prinuđena da svega mesec dana nakon početka invazije, pristane na mirovne pregovore, u kojima je očigledno odustala od svojih, pojedinih, prvobitno objavljenih i zacrtanih ciljeva u ratu.
Podsetimo se – Vladimir Putin zahtevao je da Ukrajina ostane vojno-neutralna država, te da trajno odustane od članstva u NATO; da u Ukrajini bude izvršen proces „denacifikacije“; i da Ukrajina ostane demilitarizovana država, koja nema prava da kreira i razvija „nuklearno naoružanje“. U uslovima, gde skorašnji završetak ratnih operacija nije u izgledu, izvesno je da bi, makar iz taktičkih razloga, Ukrajina mogla da pristane na prvi i poslednji ruski uslov, odnosno da ostane vojno-neutralna država, trajno izdvojena iz sistema NATO, te da na svojoj teritoriji „ne razvija nuklearno naoružanje“, što je zvanični Kijev prihvatio još 1994. godine.
Kada bi bio postignut određeni okvirni sporazum sa prethodno navedenim segmentima, mogli bismo da zaključimo da je Rusija postigla ograničenu implementaciju samo pojedinih ustanovljenih „ratnih ciljeva“ u svom oružanom sukobu protiv Ukrajine.
Postavljamo legitimno pitanje, da li bi veći deo građana Rusije, na prvom mestu, simpatizera Vladimira Putina, ovako opisani, potencijalni sporazum, mogao da okarakteriše, kao pobedu zvanične Moskve i njenih interesa.
Zaključujemo – teško! Međutim, odmah postavljamo dodatno pitanje, da li bi se u datim okolnostima realizovala sumorna prognoza, koju je izrekao ukrajinski ambasador u Srbiji, da će „…ruska vojska juriti Putina po odajama Kremlja…“?
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (peti deo)
Preuzmite android aplikaciju.
