Док инфлација и пропадање снажних привредних ресурса и капацитета европских земаља на политичком Западу, прете да уруше (ако већ није урушен) комплетан економско-политички систем постојеће светске цивилизације, опасност од потпуног прекида снабдевања тих држава енергентима из Русије, чини се да „не хлади усијане главе отуђене и идеолошки заслепљене академско-политичке елите са западних пространстава“.
За поменуту околност, изгледа да се побринуо Џо Бајден, приликом своје „мини-турнеје“ у седишту институција Европске уније у Бриселу, као и у Пољској.
Уз понављање познатих речи неких претходних америчких председника, да „слобода има своју цену“, Бајден је, изгледа, одлучио да „подсети“ и „охрабри“ своје европске партнере и савезнике из НАТО и ЕУ, да „брзина којом се европски поданици САД пењу на сопствена вешала, није довољна“, односно да политику „раскидања свих релација са Путиновом Русијом је потребно и допунити и убрзати“.
Несумњиво, многи европски партнери званичног Вашинготна, спремни су да следе зацртане циљеве свог „прекоокеанског старијег брата“, али, чини се, да они заборављају да су становници „европског Запада“ одавно „заборавили механизме преживљавања“ у условима незапамћене економске кризе, која се надвила над европском цивилизацијом. Озбиљно упозорење француског председника Емануела Макрона да би било потребно да се грађани његове земље „добро“ припреме за евентуално коришћење „потрошачких ваучера“, уз несташице појединих основних прехрамбених артикала, „дивљање“ цена енергената, поремећаје у ланцима снабдевања, следствено томе, „пустошења“ продавница са робом широке потрошње, изазвало је неверицу код становништва Европске уније.
Приче њихових предака о временима „када су у зимским периодима радијатори у стамбеним и пословним објектима остајали хладни“, док су угашена „индустријска постројења“ и незапосленост ширих слојева тамошњих друштава, условљавали масовне социјалне и политичке немире, за сада, изазивају само нелагоду.
Међутим, описани и за европска друштва, „дани из суморних приповетки, заснованих на жанру фантастике“, могли би да буду поновљени.
И то, за само неколико месеци… Да ли бисмо овај „катаклизмички сценарио“, пред којим се налази „велика европска колонија“ могли да пројектујемо на Руску Федерацију?! У односу на политички Запад, Русија је сада изоловано друштво, са „обогаљеним“ економским профилом, посрнулом привредом, политичком кризом, „смрвљеним стандардом грађана“ и ако је веровати „медијима са Запада“, страховито деморалисаним људским капацитетима у оквирима својих оружаних снага.
У неколико протеклих дана, руске оружане снаге повукле су се или су потиснуте са многих сектора ратишта у Украјини, посебно на простору Кијевске, Черњиговске и Харковске области, али и у Донбасу и области у околини града Херсона, северно од Крима.
Сада већ можемо да тврдимо да је руско војно-политичко руководство ову операцију и рат припремило на веома неодговоран и запрепашћујуће нестручан начин.
Последице су јасне. Једна велика сила доживела је велику међународну срамоту, већ и због саме чињенице да је била принуђена да свега месец дана након почетка инвазије, пристане на мировне преговоре, у којима је очигледно одустала од својих, појединих, првобитно објављених и зацртаних циљева у рату.
Подсетимо се – Владимир Путин захтевао је да Украјина остане војно-неутрална држава, те да трајно одустане од чланства у НАТО; да у Украјини буде извршен процес „денацификације“; и да Украјина остане демилитаризована држава, која нема права да креира и развија „нуклеарно наоружање“. У условима, где скорашњи завршетак ратних операција није у изгледу, извесно је да би, макар из тактичких разлога, Украјина могла да пристане на први и последњи руски услов, односно да остане војно-неутрална држава, трајно издвојена из система НАТО, те да на својој територији „не развија нуклеарно наоружање“, што је званични Кијев прихватио још 1994. године.
Када би био постигнут одређени оквирни споразум са претходно наведеним сегментима, могли бисмо да закључимо да је Русија постигла ограничену имплементацију само појединих установљених „ратних циљева“ у свом оружаном сукобу против Украјине.
Постављамо легитимно питање, да ли би већи део грађана Русије, на првом месту, симпатизера Владимира Путина, овако описани, потенцијални споразум, могао да окарактерише, као победу званичне Москве и њених интереса.
Закључујемо – тешко! Међутим, одмах постављамо додатно питање, да ли би се у датим околностима реализовала суморна прогноза, коју је изрекао украјински амбасадор у Србији, да ће „…руска војска јурити Путина по одајама Кремља…“?
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (peti deo)
Преузмите андроид апликацију.
