Nekoliko decenija nakon održanog velikog kostimiranog bala u sanktpeterburškom Zimskom dvorcu 11. i 13. februara 1903. godine, priređenog u 290. godini od stupanja Romanovih na „sveruski carski tron“, jedan od učesnika tog događaja, veliki knez Aleksandar Mihailovič nazvao ga je „poslednjim spektakularnim balom u istoriji Carstva…“.
Između ostalog, veliki knez tada je zapisao još i sledeće reči: „…Ali, jedna druga, nova, neprijateljska Rusija, zverala je u nas kroz velike dvorske prozore… Dok smo mi plesali, radništvo je protestovalo, a sa Dalekog istoka, preteći, nadvijali su se crni oblaci…“.
Svakako, veliki knez tada je mislio na zlosrećni Rusko-japanski rat iz 1904. godine, kada je govorio o pretnji sa Dalekog istoka, ali istovremeno načinio je i suštinsku grešku, jer u godinama posle održanog bala, pa i nakon rata sa Japanom, nad carskom Rusijom, tada četvrtom ekonomskom silom u svetu, koja je, prema procenama stručnih lica, do 1950. godine na pomenutoj hijerarhijskoj lestvici razvoja uspešnih društava, trebalo da preuzme vodeće, prvo mesto, nisu se „nadvili tamni oblaci sa Istoka“, već „sa Zapada“, odakle te „razarajuće oluje“ na ruska prostranstva uglavnom i dolaze.
U požaru boljševičke revolucije zbrisana je velika Ruska imperija, legitimna i legalna naslednica Istočnog rimskog carstva ili Romeje, ali i naslednica antičkog Rima, čime je Moskva okončala svoju „vladavinu“ nad prestižnim naslovom „Trećeg Rima“.
Posledice ovih sudbonosnih događaja s kraja i u prvim godinama nakon okončanja Velikog rata, Rusija, ali i cela planeta, osećaju i danas. U „svetlu“ razgovora iz prethodnog bloga o „istorijskim usudima Rusije“, moramo da naglasimo da su spone između „oligarhijskih elita“ i ruskog državno-pravnog „organizma“ oduvek predstavljale okosnicu „neformalnog“ ustrojstva strukture tamošnjeg političko-pravnog sistema, posebno do 1917. godine, te ponovo, od druge polovine devete decenije XX stoleća, pa sve do danas.
Kao što smo primetili, ta „čudnovata simbioza“ predstavljala je odraz istorijskih uslova razvoja Rusije, ali i strahovitih propusta u afirmisanju ruske ekonomije, koja nikad nije uspela da „dosegne“ strukturu i rezultate, koje su postigli „ekonomski profili vodećih zemalja sa političkog Zapada“.
Navedene činjenice posebno su uticale na standard građana, kao i na stepen uspešnosti i ravnomerni regionalni razvoj industrijske proizvodnje u Rusiji.
Pomenute okolnosti uslovile su posledicu, prema kojoj je Rusija ostala veliki izvoznik sirovina i energenata (na kojima je i zasnovan impozantan ekonomski uspeh, ali i razvoj ruske privrede u poslednjih četvrt veka), ali i jedan od najvećih svetskih uvoznika industrijskih proizvoda i (posebno) „zapadnih, savremenih tehnologija“.
Sa druge strane, opisana okolnost uslovila je snažne podele, pre svih socijalnog karaktera, u strukturi ruskog društva. Socijalno-materijalni napredak pojedinih delova ruskog „srednjeg sloja“ populacije, naročito u velikim metropolama, poput Sanktpeterburga i Moskve, nije bio adekvatno dostignut u različitim slojevima stanovništva u brojnim regionima ruralnog karaktera, jednako u evropskom i azijskom delu Ruske Federacije.
Data činjenica o velikim socijalnim podelama, naročito je primetna u pogledu „eksplozije ekonomske i političke moći“ kod nekolicine, u priličnoj meri, kulturološki „vesternizovanih“ pojedinaca (bez obzira na njihova ideološka opredeljenja), rekli bismo, tajkuna ili oligarha, čija društvena moć je zavisila od „snage“ njihovog „prijateljskog“ statusa u strukturama obaveštajno-bezbednosnog aparata savremene Rusije.
Jednostavno, uticaj oligarha (posebno u lukrativnim poslovima) zavisio je od stepena podrške državnih organa za njihove poslovne ili političke poslove.
Sa druge strane, enormni kapital nastao u poslovima „ruske oligarhije“, često je predstavljao „oslonac“ u političkim procesima i aktivnostima predstavnika ruskog političko-pravnog sistema. Delovi te „oligarhije“ (pri čemu ne mislimo samo na rusku poslovnu zajednicu, već i na delove uticajnih duhovno-akademskih grupacija), stekli su izrazito razvijena liberelna, pa i socijal-liberalna opredeljenja u sopstvenom ens-u.
Ostatak tih oligarhijskih krugova (takođe, u izrazitoj meri „vesternizovan“) razvio je snažna velikodržavna, imperijalna, pa i nacionalistička ubeđenja (uglavnom, sa „desnog političkog pola“). Vremenom, oba navedena „oligarhijska krila“, razvila su ubeđenje da Putinova centralistička politika, pa i naklonost prema tehnokratskim političko-akademskim krugovima, onemogućavaju očuvanje ili „proširenje statusa Rusije“, kao velike sile.
Takođe, u oba pomenuta „krila“ postojale su „zasebne grupacije“, često međusobno suprotstavljene, koje su zastupale „školu mišljenja“, prema kojima je za ostvarenje državnih interesa Rusije potrebna snažnija veza sa političkim Zapadom, odnosno otklon od datih relacija.
Delimično opisani „konglomerat struja i njihovih platformi“, u celosti je ostao nezadovoljan Putinovom reakcijom nakon prisajedinjenja Krima i „majdanske krize“ u Ukrajini iz 2014. godine. Razumljivo, „prvo krilo“ zastupalo je mišljenje da je potrebno „zauzdati“ sukob sa Zapadom, dok je „drugo krilo“, osuđivalo Putina, zbog njegove (prema mišljenjima navedenih krugova) nedovoljne reakcije ili pasivnosti u odnosu na „ukrajinsku krizu“.
U poslednjih nekoliko godina bila je primetna tendencija kod Putinove administracije da Kremlj „postane ili ostane“ centar uticaja tzv. „silovika“, odnosno političara i rukovodilaca iz reda civilnih i vojnih struktura odbrambenog i obaveštajno-bezbednosnog aparata u Rusiji. Bez obzira što je Putin „izvršnu vlast prepuštao“ vladama u kojima su dominantan uticaj imale tehnokrate (poput Mišustinove vlade), „jezgro presudnog uticaja na državnu politiku“, sve više su preuzimali „silovici“, posebno one grupe, koje su negovale „imperijalnu svest“, pa i nacionalistička opredeljenja.
Ostaje anegdota i urbana legenda, prema kojoj je Nikolaj Platonovič Patrušev, „arhisilovik“, te „svemoćni“ sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije i šef KGB u decenijskom periodu (1999-2008), okupljenim „silovicima“ i njihovim „ideološki bliskim“ saradnicima iz reda poslovno-akademske oligarhije, kazao: „Vi ste novo rusko plemstvo“. Međutim, ostaje nepoznanica, na koji način je ovu, navodnu, „ Patruševljevu opasku“ doživelo ono liberalno, urbano, metropolitsko „plemstvo“, odnosno poslovno-akademska „aristokratija“ iz Sanktpeterburga i Moskve, koja trenutno „prolazi kroz svoj najveći ideološki košmar, još od Oktobarske revolucije“.
Ovde bismo „u pomoć“ mogli ponovo da „pozovemo“ velikog kneza Aleksandra Mihailoviča, koji je ulogu „duhovnih otaca“ sadašnjih predstavnika „liberalne oligarhije“ u ondašnjoj propasti carske Rusije iz 1917. godine, opisivao na veoma zanimljiv način.
Naime, danas je potpuno nesporno da je slamanje Ruske imperije predstavljalo rezultat strašne zavere, tačnije sramne zavere, sasvim sigurno pokrenute iz krugova nemačkih bezbednosno-obaveštajnih službi, što je nesumnjivo bio legitiman poduhvat u uslovima rata i opšte-poznatih antagonizama koji su vladali između Rusije i Nemačke, ali „noseći stub“ te zavere nije se nalazio u boljševičkim političkim krugovima Lenjina, Trockog, Sverdlova i drugih (koji su bili ništa drugo do izvršioci i plaćenici političkih interesa zemlje koja je bila u ratu sa njihovom Otadžbinom), već upravo u serklu i socijalnim slojevima uglednih predstavnika intelektualnih, akademskih, industrijsko-finansijskih i političkih krugova socijaldemokratskih, liberalno-građanskih i liberalno-aristokratskih ubeđenja i provenijencije.
Pad Rusije, veliki knez Aleksandar Mihailovič, unuk Nikolaja Prvog, objasnio je sledećim rečima: „Tron Romanovih nije pao pod teretom preteča Sovjeta ili mladih bombaša, nego nosilaca aristokratskih prezimena i dvorskih titula, bankara, izdavača, advokata, profesora i drugih društvenih radnika koji su živeli zahvaljujući darežljivosti Imperije. Car bi umeo da zadovolji potrebe ruskih radnika i seljaka, policija bi izašla na kraj sa teroristima, ali bio je uzaludan trud svaki pokušaj da se ugodi mnogobrojnim pretendentima na ministarska mesta, revolucionarima, opozicionim birokratama vaspitanim na ruskim univerzitetima“.
Potrebno da je da postavimo pitanje, koje je duhovno-ideološko opredeljenje kod odgovornih delova ruskog oficirskog kora, odnosno da li je ono ostalo „izvan“ opisanih podela u „kremaljskom Olimpu“, gde „caruju olujne struje zamršene spone države i njene oligarhije“?!
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Rusije – sudbina Rusije (sedmi deo)
Preuzmite android aplikaciju.
