Početna > Blog
Blog Svet

Ognjen Karanović: Između Pekinga i Rusije – sudbina Rusije (sedmi deo)

U proteklim decenijama, mnogi svetski ugledni eksperti u oblastima geopolitičkih istraživanja, tvrdili su da bi u svrhu „pokoravanja Rusije“ bilo potrebno da, ili potpuno „vojničko zaposedanje“ najvećih delova prostranstava ove države; ili njeno privredno-ekonomsko „sakaćenje“, uz strahovitu međunarodnu političku izolaciju, sa obaveznim generisanjem permanentne političke krize u centralnim telima organizacije vlasti, koja bi, vremenom izazvala potpunu dezintegraciju državno-administrativnih subjekata Ruske Federacije, što bi neumitno vodilo do trajne divergencije u njihovim međusobnim relacijama.
Foto: Gradske info

Svakako, prvi opisani scenario u namerama svih viševekovnih neprijatelja Rusije, da ovu državu okupiraju i „slome“ oružanim putem, mogli bismo odmah da isključimo, s obzirom da, posle monogolske najezde, nijednoj velikoj sili (doduše, sa političkog Zapada) od „Napoleona do Hitlera“, to do sada, uglavnom nije „polazilo za rukom“.

Drugi scenario bio bi sigurno izvesniji i možda „plodonosniji“.

„Projekcije sloma Rusije“, putem njene ekonomsko-političke izolacije i „iscrpljivanja“, uz podsticanje „unutardržavne dezintegracije“ i političkih nemira, bile su okosnice naučnih istraživanja u toku univerzitetskih studija Kondolize Rajs, potonje 66. državne sekretarke SAD, u vreme administracije predsednika Džordža Buša mlađeg.

Naime, u toku specijalističkih studija na Departmanu za međunarodnu politiku Univerziteta u Denveru (čiji je osnivač i dekan bio češki diplomata, Jožef Korbel, otac, takođe potonje, 64. državne sekretarke SAD, nedavno preminule, Madlen Olbrajt), Kondoliza Rajs stekla je status naučne saradnice i stručnjakinje za pitanja Sovjetskog Saveza, a kasnije Rusije i postsovjetskog prostora.

U jednom od svojih naučnih radova, s kraja sedamdesetih godina prethodnog stoleća, koji je „poneo“ naslov „Položaj Rusije“, Rajsova je naglasila da se jedan od (parafraziramo): „…izvora nestabilnosti međunarodnog poretka i slabosti međunarodnog prava krije u činjenici da, sasvim nesrazmerno, Rusija kontroliše jednu osminu svetskog prostranstva, na kome su koncentrisane najveće rezerve prirodnog gasa na planeti, uz druge energentete da bi za ‘ispravljanje date nepravde’ bilo potrebno da Rusija bude rasparčana u pet do osam velikih celina, a da bi nakon ostvarenja tog cilja, bogatstvo energetskih izvora trebalo da bude ravnomerno raspoređeno svim nacijama na planeti…“.

Ne bismo morali da poznajemo „uradak“, tada mlade naučnice Rajs, da bismo otkrili da „izolacija, ekonomsko propadanje i eventualni raspad Rusije“ predstavljaju višedecenijski cilj pravca delovanja američke geopolitičke intencije u diplomatiji i ukupnom političkom delovanju ove svetske supersile.

Štaviše, segmenti tog cilja, u jednom trenutku, bili su gotovo i ostvareni, nakon propasti SSSR, tačnije u deceniji sunovrata, ionako, katastrofalno ustrojenog sovjetskog ekonomskog i privrednog sistema u Rusiji, u vreme vladavine Borisa Jeljcina.

U poslednjim godinama mandata prvog predsednika Ruske Federacije, kao i u prvim godinama vlasti aktuelnog ruskog šefa države, Vladimira Putina, ova država predstavljala je samo „bledu senku“ nekada moćnih rusko-sovjetskih imperija, koji su na tom prostoru egzistirali.

Rusija se nalazila pred raspadom, u kome su, pojedine ruske gubernije ili državni subjekti federacije, „tražili način“ da svoj faktički status samostalnosti u odnosu na centralne organe u organizaciji vlasti u Moskvi, u potpunosti učvrste ili legalizuju.

Dok su lokalni i regionalni moćnici, poput negdašnjih feudalnih magnata, u delokrugu rada svojih „kupljenih“ položaja gubernatora i predsednika autonomnih oblasti i republika, štitili svoje lukrativne poslove, za to vreme, poput kakvih ruskih boljara iz srednjovekovnog doba, u Moskvi su „presudnu reč“ imali finansijski oligarsi, poznatiji, kao „tajkuni“.

Zapravo, „tajkunizacija“ Rusije ima jedan ciklični karakter, kada je reč o periodizaciji istorije ove države.

U svim istorijskim epohama, kada bi slabila moć države ili njenih vladara, Rusijom bi zavladali oligarsi, koji su poput parazita, „isisavali“ bogatstva i resurse ove zemlje, samo kako bi u povoljnom trenutku „posegnuli“ i za neograničenom političkom moći „careva“, u čijoj „milosti“ su i pronalazili lagodan život i velike privilegije.

To je usud Rusije. Moćni vladari, poput Putina, uspevali bi da poslovne i druge interese tih oligarha usklade sa ekonomskim i političkim ciljevima države (na različite načine), ali uspeh te „nesvete alijanse“, obavezno bi propadao nakon slabljenja vlasti, pada sa vlasti ili smrti tog, konkretnog, a moćnog vladara. Tada bi obično nastajalo „smutnoe vremja“.

(nastavlja se)

 

Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS

 

Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.

 

Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:

Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (šesti deo)

Preuzmite android aplikaciju.