Pojedine, nesigurne informacije u vezi sa ophođenjem najodgovornijih visokih oficira u ruskim oružanim snagama prema svojim dužnostima, najblaže rečeno, uznemirujuće su.
Nakon debakla ruskih oružanih snaga u, sada već čuvenoj „prvoj fazi“ specijalne vojne operacije u Ukrajini, otkriveno je da su na važne segmente vojne strategije i taktike u nastupanju ruskih vojnih snaga u Ukrajini, navodno, veliki uticaj imali pojedini ruski oligarsi, prvenstveno lica, čije su komapnije posedovale znatan kapital, nepokretnu imovinu i impozantan broj veoma unosnih poslova u Ukrajini.
U ovako opisanim okolnostima, koje eventualno prate nesvakidašnje odnose u ruskom vojnom vrhu, možda bismo mogli da ustanovimo razloge, zbog kojih ruske oružane snage, sve do danas, nisu bile u stanju da u Ukrajini nastupe na odlučujući način.
Zaista, nije potrebno da „utrošimo“ mnogo reči da bismo izrazili apsolutnu nevericu u oceni teze, prema kojoj je, uistinu, nedopustivo da je jedna velika sila (u ovom slučaju, nuklearna i druga vojna sila na svetu) u stanju da dopusti takve neprimerene uticaje na kreiranje državne vojne strategije.
Međutim, u prethodna dva bloga pokušali smo da ukažemo na „zlu kob večne simbioze oligarhije i države“ u Rusiji.
Mogućnost ispravnosti uveravanja, koja dolaze iz zvaničnog Kijeva i sa političkog Zapada, u vezi sa frapantnom nepripremljenošću ruskih oružanih snaga i vojno-političkog rukovodstva Ruske Federacije za ovaj rat, ogleda se i u činjenicama da su se ruske snage u prvim danima intervencije u velikoj meri oslanjale na taktiku vojno-desantnih operacija u dubini ukrajinske teritorije, odnosno iza tzv. „neprijateljskih linija“.
Svakako, cilj je bio jasan.
Snažnim „upadom“ desantnih snaga i ruskih komandosa u strateške objekte (vojne baze, elektrane, komandna mesta, aerodrome, itd.), Rusija je želela da izazove potpunu konfuziju i rasulo u jedinicama ukrajinskih oružanih snaga i konkretnu u odbrambenim položajima, koji bi se našli pod ruskim napadom.
Osim operacije na aerodromu Gostomelj u Kijevskoj oblasti, sve desantne operacije ruskih komandosa završile su se potpunim neuspehom. Takođe, tragična situacija u kojoj su ruski tenkovi, oklopna vozila i mehanizacija, ljudstvo i drugo naoružanje, nakon munjevitog prodora do Kijeva i Černjigova (i to svega nekoliko sati posle početka operacija, 24. februara ove godine), tu i ostali „zaglavljeni“ preko mesec dana, da bi se na kraju povukli sa zaposednutog prostora, teren potpuno prepustili ukrajinskim vladinim snagama, a onda se pregrupisali u oblastima Donbasa, izaziva opravdanu sablazan!
Ostali su nejasni motivi za ulazak ruskih trupa u navedene oblasti, te nepoznanice, zbog čega date snage nisu uspele da poraze ukrajinsku vojsku, za koju su sami ruski vojno-obaveštajni i bezbednosni krugovi pred početak rata tvrdili da se nalaze „pred kolapsom“.
Ministar spoljnih poslova Ruske Federacije, Sergej Lavrov, nedavno je izjavio da su ruske snage zaposele delove Kijevske i Černjigovske oblasti, kako bi za sebe „vezale veći broj jedinica ukrajinskih oružanih snaga, te na taj način rasteretili front u Donbasu,… a da je povlačenje tih istih snaga naređeno iz simboličnih razloga, odnosno kao znak dobre volje, zbog minimalnih uspeha, postignutih u toku mirovnih pregovora između zaraćenih strna u Istanbulu.“
Takođe, predsednik Putin i ministar Lavrov više puta su naglasili da „Kijev nikada nije bio cilj ruske specijalne operacije“. Opravdanje da su ruske snage bile angažovane u Kijevskoj i Černjigovskoj oblasti iz strategijsko-taktičkih razloga, kako bi nakon više od mesec dane nakon zaposedanja pomenutog prostora bile pregrupisane na krajnji Istok Ukrajine, neodrživa su i verovatno netačna.
Ne bismo morali da budemo stručnjaci iz domena vojne strategije i taktike, da bismo razumeli, da tek sad, nakon povlačenja ruskih snaga, ukrajinska vojska koja je bila koncentrisana u okolini Kijeva i Černjigova, dolazi u priliku da se u punom kapacitetu angažuje na „istočnom ratištu“ i to u trenutku kada počinje, nova, tzv. „druga faza“ ruske specijalne operacije.
Sa druge strane, zvuči neverovatno da ruska vrhovna komanda do sada nije angažovala „sveže snage“ u ratu, odnosno da se broj od oko 160 hiljada vojnika, do danas nije povećavao.
Takođe, mobilizacija u znatnijem opsegu nije sprovedena, a to posebno nije učinjeno u velikim gradskim centrima poput Sanktpeterburga i Moskve. Ne možemo da „umaknemo“ utisku da se ruski vojno-politički vrh oslonio na određene obaveštajne podatke prikupljene od strane „Pete službe“ Federalne službe bezbednosti (FSB), koja je izgleda uverila Kremlj da je stanje u ukrajinskim oružanim snagama „očajno, te da se one nalaze pred krahom“, kako smo ranije i opisali.
Istovremeno, pružena su i uveravanja da lokalno stanovništvo sa simpatijama očekuje promenu vlasti u Ukrajini i mogućnost ruske vojne intervencije, te da će narod pohrliti na ulice gradova i sela, kako bi rusku vojnu silu dočekao sa „cvećem u rukama“. Posebno je to očekivano u oblastima Harkova, Hersona, Marijupolja i Odese. Naravno, ne bez razloga.
U datim oblastima i navedenim velikim gradskim centrima do 2014. godine, a delimično i kasnije, živelo je stanovništvo sa snažnim proruskim sentimentom, pa i identitetskim opredeljenjem.
Upravo, centri otpora „krvavom Majadnu“ nalazili su se u ovim gradovima.
Međutim, oni su u „krvi ugušeni“, te 2014. godine, kada je i izostala vojna intervencija Ruske Federacije, širokog karaktera. Veliki deo lokalnog stanovništva iz ovih oblasti, utočište je potražilo u delu Donbasa pod ruskom kontrolom, kao i u samoj Rusiji. Preostalo stanovništvo plaši se da javno iskaže svoja osećanja ili lojalnost, jer dobro se seća „slika živih ljudi u plamenu“, u Odesi, 2014. godine.
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (osmi deo)
Preuzmite android aplikaciju.
