Поједине, несигурне информације у вези са опхођењем најодговорнијих високих официра у руским оружаним снагама према својим дужностима, најблаже речено, узнемирујуће су.
Након дебакла руских оружаних снага у, сада већ чувеној „првој фази“ специјалне војне операције у Украјини, откривено је да су на важне сегменте војне стратегије и тактике у наступању руских војних снага у Украјини, наводно, велики утицај имали поједини руски олигарси, првенствено лица, чије су комапније поседовале знатан капитал, непокретну имовину и импозантан број веома уносних послова у Украјини.
У овако описаним околностима, које евентуално прате несвакидашње односе у руском војном врху, можда бисмо могли да установимо разлоге, због којих руске оружане снаге, све до данас, нису биле у стању да у Украјини наступе на одлучујући начин.
Заиста, није потребно да „утрошимо“ много речи да бисмо изразили апсолутну неверицу у оцени тезе, према којој је, уистину, недопустиво да је једна велика сила (у овом случају, нуклеарна и друга војна сила на свету) у стању да допусти такве непримерене утицаје на креирање државне војне стратегије.
Међутим, у претходна два блога покушали смо да укажемо на „злу коб вечне симбиозе олигархије и државе“ у Русији.
Могућност исправности уверавања, која долазе из званичног Кијева и са политичког Запада, у вези са фрапантном неприпремљеношћу руских оружаних снага и војно-политичког руководства Руске Федерације за овај рат, огледа се и у чињеницама да су се руске снаге у првим данима интервенције у великој мери ослањале на тактику војно-десантних операција у дубини украјинске територије, односно иза тзв. „непријатељских линија“.
Свакако, циљ је био јасан.
Снажним „упадом“ десантних снага и руских командоса у стратешке објекте (војне базе, електране, командна места, аеродроме, итд.), Русија је желела да изазове потпуну конфузију и расуло у јединицама украјинских оружаних снага и конкретну у одбрамбеним положајима, који би се нашли под руским нападом.
Осим операције на аеродрому Гостомељ у Кијевској области, све десантне операције руских командоса завршиле су се потпуним неуспехом. Такође, трагична ситуација у којој су руски тенкови, оклопна возила и механизација, људство и друго наоружање, након муњевитог продора до Кијева и Черњигова (и то свега неколико сати после почетка операција, 24. фебруара ове године), ту и остали „заглављени“ преко месец дана, да би се на крају повукли са запоседнутог простора, терен потпуно препустили украјинским владиним снагама, а онда се прегруписали у областима Донбаса, изазива оправдану саблазан!
Остали су нејасни мотиви за улазак руских трупа у наведене области, те непознанице, због чега дате снаге нису успеле да поразе украјинску војску, за коју су сами руски војно-обавештајни и безбедносни кругови пред почетак рата тврдили да се налазе „пред колапсом“.
Министар спољних послова Руске Федерације, Сергеј Лавров, недавно је изјавио да су руске снаге запоселе делове Кијевске и Черњиговске области, како би за себе „везале већи број јединица украјинских оружаних снага, те на тај начин растеретили фронт у Донбасу,… а да је повлачење тих истих снага наређено из симболичних разлога, односно као знак добре воље, због минималних успеха, постигнутих у току мировних преговора између зараћених стрна у Истанбулу.“
Такође, председник Путин и министар Лавров више пута су нагласили да „Кијев никада није био циљ руске специјалне операције“. Оправдање да су руске снаге биле ангажоване у Кијевској и Черњиговској области из стратегијско-тактичких разлога, како би након више од месец дане након запоседања поменутог простора биле прегруписане на крајњи Исток Украјине, неодржива су и вероватно нетачна.
Не бисмо морали да будемо стручњаци из домена војне стратегије и тактике, да бисмо разумели, да тек сад, након повлачења руских снага, украјинска војска која је била концентрисана у околини Кијева и Черњигова, долази у прилику да се у пуном капацитету ангажује на „источном ратишту“ и то у тренутку када почиње, нова, тзв. „друга фаза“ руске специјалне операције.
Са друге стране, звучи невероватно да руска врховна команда до сада није ангажовала „свеже снаге“ у рату, односно да се број од око 160 хиљада војника, до данас није повећавао.
Такође, мобилизација у знатнијем опсегу није спроведена, а то посебно није учињено у великим градским центрима попут Санктпетербурга и Москве. Не можемо да „умакнемо“ утиску да се руски војно-политички врх ослонио на одређене обавештајне податке прикупљене од стране „Пете службе“ Федералне службе безбедности (ФСБ), која је изгледа уверила Кремљ да је стање у украјинским оружаним снагама „очајно, те да се оне налазе пред крахом“, како смо раније и описали.
Истовремено, пружена су и уверавања да локално становништво са симпатијама очекује промену власти у Украјини и могућност руске војне интервенције, те да ће народ похрлити на улице градова и села, како би руску војну силу дочекао са „цвећем у рукама“. Посебно је то очекивано у областима Харкова, Херсона, Маријупоља и Одесе. Наравно, не без разлога.
У датим областима и наведеним великим градским центрима до 2014. године, а делимично и касније, живело је становништво са снажним проруским сентиментом, па и идентитетским опредељењем.
Управо, центри отпора „крвавом Мајадну“ налазили су се у овим градовима.
Међутим, они су у „крви угушени“, те 2014. године, када је и изостала војна интервенција Руске Федерације, широког карактера. Велики део локалног становништва из ових области, уточиште је потражило у делу Донбаса под руском контролом, као и у самој Русији. Преостало становништво плаши се да јавно искаже своја осећања или лојалност, јер добро се сећа „слика живих људи у пламену“, у Одеси, 2014. године.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (osmi deo)
Преузмите андроид апликацију.
