У последњих годину дана, многи аналитичари и „пратиоци“ политичких прилика у Босни и Херцеговини, указују на могућност, према којој би администрација председника Сједињених Америчких Држава, Џозефа Бајдена, до краја 2022. године, могла да предузме политичке мере, које би у крајњој линији потпуно модификовале Дејтонски споразум и уставну структуру Босне и Херцеговине, а све у циљу даљег слабљења положаја ентитета и њихових надлежности у овој западнобалканској држави.
Наравно, подразумева се да би, у садејству са већим делом земаља Европске уније, администрација актуелног америчког председника, те дипломатски кругови САД, поменуте намере у вези са устројством Босне и Херцеговине, покушале да имплементирају употребљавајући политику притисака и уцена, када су у питању политичке структуре у самој БиХ, док би модификације устава ове државе, иницирали и спроводили злоупотребом, већ опробаних „квазиинституционалних механизма“, посматраних кроз призму улоге и положаја тзв. високих представника међународне заједнице и, сада већ чувеног, Управног одбора Савета за имплементацију мира у Босни и Херцеговини (који не поседује своје утемељење у слову Дејтонског споразума).
Несумњиво, сви описани процеси, усмерени према циљу институционалног „гушења“ ентитета, а посебно Републике Српске, уз недвосмислено кршење постојећег устава Босне и Херцеговине, били би остварени уз ослонац на помоћ бошњачких националних елита и сарајевских политичких структура, које припадају овом народу.
За наведено (потенцијално) антиуставно и свакако противзаконито, те суштински агресивно деловање администрације председника Бајдена и „политичког Запада“ у Босни и Херцеговини, постоје бројни преседани.
У претходним деловима овог блога, већ смо и наглашавали да су „делатности“ високих представника и уставног суда ове земље, у многоме модификовали „дејтонску структуру“ Босне и Херцеговине и то по правилу на штету интереса Републике Српске, те српског и, свакако и хрватског народа у целини.
Сетимо се да су употребом описаних механизама – укинути ентитетски симболи; измењен назив Херцегбосанског, односно Ливањског кантона (који, данас, носи неформални назив – Кантон 10); да је измењена структура конститутивности народа у државним ентитетима и кантонима Федерације Босне и Херцеговине, да је успостављен Дистрикт Брчко, итд.
Није случајно што поједини „бошњачки лобисти“ у Вашингтону, па и у Бриселу, данас „спомињу“ могућност да буду укинути и називи ентитета.
Додуше, дати предлози су постојали и пре неколико деценија, али новину у тим антидејтонским „пројекцијама“ чине „размишљања о потреби“ да ентитети, уместо путем својих назива, буду означени бројевима (као „Ентитет 1“ и „Ентитет 2“), уз, дакако, драстично умањење њихових надлежности.
Описана структура овако замишљене Босне и Херцеговине, представљала би „повратак“ на концепт уређења државе у складу са принципима и решењима из некадашњег Венс-Овеновог мировног плана из 1992. и 1993. године, односно из периода грађанског рата у овој земљи.
Међутим, дужни смо, да сасвим објективно, поставимо питање, у којој мери су описане „прогнозе“ евентуалног деловања администрације председника Бајдена и „политичког Запада“ у БиХ, реалне и оствариве?
Апсолутно је позната чињеница да амерички председници, углавном, у прве две године својих мандата, покушавају да (у складу са сопственим интересима) „изађу у сусрет“ изузетно „крупним и тешким“ геополитичким изазовима.
Наравно, „страст за другим мандатом у Белој кући“, опомиње их да „лаке теме“, односно мање комплексне проблеме, „оставе“ за период предизборних кампања, јер им могућност њиховог „незахтевнијег решавања“, отвара „пут“ ка стицању политичких добитака, пред њиховим бирачким телом.
Несумњиво, Босна и Херцеговина, као и „отворена питања на западном Балкану“, представљали би један од тих „тешких“ изазова. Без обзира на све ове претње по стабилност Босне и Херцеговине и њеног устава, морамо да будемо свесни да Дејтонски мировни споразум представља уговор, који има карактер документа из области међународног јавног права.
Уколико би неко затражио престанак његовог важења, било би потребно обновити истоветну процедуру, која је била „употребљена или ангажована“, приликом његовог усвајања.
Дакле, 55 држава-чланица Савета за имплементацију мира у БиХ, а на првом месту, земље потписнице и гаранти Споразума (Србија, Хрватска, САД, Уједињено Краљевство, Русија и Европска унија), уз неопходну сагласност три народа у овој држави, морали би да покрену иницијативу за сазивањем нове међународне мировне конференције на којој би евентуално биле усвојене темељне измене садржаја мировног уговора и његових анекса, након чега би Савет безбедности Уједињених нација требало да усвоји одлуку о престанку важења резолуција овог тела, којим су били потврђени Дејтонски и Париски мировни уговори из 1995. године.
Тек тада би Савет безбедности УН био у прилици да усвоји нову обавезујућу резолуцију, којом би био потврђен текст, тј. садржај тог измењеног мировног споразума за Босну и Херцеговину.
Уколико се сагласимо да је ово једини начин за темељне измене уставне структуре БиХ на легалан начин, онда можемо да закључимо, у којој мери је комплексна и готово неизводљива могућност уништавања „дејтонске структуре“ ове државе, а у корист прокламованих интереса бошњачког политичког тела у Сарајеву.
Сви други начини или покушаји измене уставне структуре БиХ, представљали би голо насиље над међународним јавним правом.
Наравно, међународно јавно право, на првом месту постоји, због потребе заштите интереса тзв. „малих народа и земаља“, али и за одржање светског мира и комуникације између ривалских интереса глобалних сила. Разуме се, кад њима то одговара.
Дакле, не би био непознат или „прецедентан сценарио“, у коме би поједине велике силе покушале да „игноришу“ норме међународног јавног права. Посебно, кад је реч о Балкану…
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
