Slabljenje snage „ujedinjene Evrope“ i njenog potencijalnog, a opisanog odnosa sa Rusijom, dobilo je prerogative prevashodnosti u politici zvaničnog Vašingtona i to nije bio „izum Džo Bajdena“, a ni Trampa, mada je prethodni predsednik SAD pokazao dovoljno „kuraži“ da takvu politiku otvoreno i afirmiše (putem svoje strategije o „suverenizmu nacija“).
U datom cilju, još jedna zemlja u „tampon zoni“ (strateški i geopolitički – najpoželjnija) između Berlina i Pariza, s jedne strane i Moskve, s druge strane, koja bi se pridružila „kružoku proameričkih evropskih centara“ u istočnoj i centralnoj Evropi, predstavljala bi „dragulj u kruni američkih napora“, da održe svoje globalnu političku dominaciju i u ovom delu sveta.
Da ne govorimo o pritisku na Rusiju, pod kojim bi se našla ova velika sila, kada bi „američka interesna sfera“ definitivno prevladala i u crnomorskom basenu.
U datom cilju, Sjedinjene Američke Države i „brane tezu“ ukrajinskih vlasti, prema kojoj bismo njene „NATO-ambicije“ trebalo da posmatramo, isključivo kao suvereno pravo jedne nacije da samostalno odlučuje o svom geopolitičkom i vojnopolitičkom položaju i opredeljenju.
Iz datih razloga, zapanjujuće „zvuče tvrdnje“, prema kojima Ukrajina ispunjava uslove za odobravanje punopravnog članstva u NATO, iako svi znaju, a posebno članice NATO, da bi takvo odobrenje (čak i kad bi se svih trideset država-članica složilo sa tom mogućnošću) bilo flagrantno kršenje Statuta NATO, zbog toga što, prema navedenom dokumentu, „jedino države, koje imaju rešene sve međugranične ili teritorijalne sporove sa drugim zemljama mogu da postanu članice Severoatlanskog saveza“.
Ukoliko uzmemo u obzir položaj Krima i Sevastopolja, videćemo da je Ukrajina „daleko od mogućnosti pristupanja u članstvo NATO“.
Rusija je postavila „crvene linije“ u odnosima prema političkom Zapadu. Sasvim je jasno da je epoha „tolerisanja širenja članstva u NATO i uticaja SAD na zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza“ završena.
Ukoliko bi Ukrajina pokrenula proceduru pristupanja NATO ili ako bi preduzela invaziju širokih razmera na Donbas, Rusija bi onda izvršila intervenciju u Ukrajini.
To su jedini uslovi, koji bi bili ispunjeni za eventualnu invaziju Rusije u Ukrajini. Kremlj to neprestano ističe.
Postavljamo logično pitanje – „čemu onda sve ovo“?! Šta to Bajden želi?
Zapravo, nije važno „šta američki predsednik želi“, već „šta nema nameru da učini“! Bajden ne želi još jedan spoljnopolitički poraz, a poraz bi mogao da se ogleda u situaciji, kada bi „’Severni tok 2′ počeo da radi u punom kapacitetu, te ukoliko bi Evropska unija suspendovala, ublažila ili („užasa li“), u potpunosti ukinula sankcije Rusiji“.
Dakle, Bajden ne bi želeo novu „intervencionu avanturu“, svakako ne u nekom „velikom formatu“ (setimo se pokušaja prevrata u Kazahstanu pre mesec dana, kada je, nakon sloma „rebelije“ i uprkos snažnoj retorici, koju je produkovao zvanični Vašington, izostala rekacija širih razmera sa političkog Zapada). Najmanje joj se „nada“ Volodimir Zelenski, a nisu joj „radi“, ni Vladimir Putin, kao ni Evropska unija.
Ukoliko bi Nemačka i Francuska, tj. EU odustale od „Severnog toka 2“, te ukoliko bi Rusija, pre dobijanja bezbednosnih garantija od političkog Zapada, povukla svoje trupe od granica sa Ukrajinom, Bajden bi proglasio svoju prvu veliku pobedu u sferi spoljne politike SAD i to u drugoj godini njegovog mandata.
Rusija očekuje formalan sporazum, prema kome bi granice Rusije i „spoljni zid granica bivšeg SSSR ostali neuzurpirani od strane NATO“.
Zapravo, očekuje dogovor u vezi sa podelom „sfera uticaja“. Nisu nerealne i „kuloarske tvrdnje“ da su pomenuti pregovori već u toku. Ukoliko bi bio postignut opisani sporazum, obe strane bi proglasile pobedu.
Međutim, bila bi to „Pirova pobeda“ za Vladimira Putina, jer u takvoj konstelaciji snaga, Kijev bi, možda i trajno, ostao van „zone uticaja ruskog sveta“. Sa druge strane, francuski predsednik Makron i zvanični Berlin, svojim stavom, da Nemačka i Francuska nemaju nameru da pomognu ratnim naporima Ukrajine, te da ove zemlje ostaju privržene cilju implementacije „Minskog sporazuma II“ iz 2015. godine, pokazale su otvorenu „neposlušnost“ Džo Bajdenu.
Da li bi iz navedene „neposlušnosti“ mogli da očekujemo još jedan Bajdenov poraz, videćemo do 2024. godine?!
(kraj)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
