Слабљење снаге „уједињене Европе“ и њеног потенцијалног, а описаног односа са Русијом, добило је прерогативе превасходности у политици званичног Вашингтона и то није био „изум Џо Бајдена“, а ни Трампа, мада је претходни председник САД показао довољно „куражи“ да такву политику отворено и афирмише (путем своје стратегије о „суверенизму нација“).
У датом циљу, још једна земља у „тампон зони“ (стратешки и геополитички – најпожељнија) између Берлина и Париза, с једне стране и Москве, с друге стране, која би се придружила „кружоку проамеричких европских центара“ у источној и централној Европи, представљала би „драгуљ у круни америчких напора“, да одрже своје глобалну политичку доминацију и у овом делу света.
Да не говоримо о притиску на Русију, под којим би се нашла ова велика сила, када би „америчка интересна сфера“ дефинитивно превладала и у црноморском басену.
У датом циљу, Сједињене Америчке Државе и „бране тезу“ украјинских власти, према којој бисмо њене „НАТО-амбиције“ требало да посматрамо, искључиво као суверено право једне нације да самостално одлучује о свом геополитичком и војнополитичком положају и опредељењу.
Из датих разлога, запањујуће „звуче тврдње“, према којима Украјина испуњава услове за одобравање пуноправног чланства у НАТО, иако сви знају, а посебно чланице НАТО, да би такво одобрење (чак и кад би се свих тридесет држава-чланица сложило са том могућношћу) било флагрантно кршење Статута НАТО, због тога што, према наведеном документу, „једино државе, које имају решене све међуграничне или територијалне спорове са другим земљама могу да постану чланице Североатланског савеза“.
Уколико узмемо у обзир положај Крима и Севастопоља, видећемо да је Украјина „далеко од могућности приступања у чланство НАТО“.
Русија је поставила „црвене линије“ у односима према политичком Западу. Сасвим је јасно да је епоха „толерисања ширења чланства у НАТО и утицаја САД на земље бившег Совјетског Савеза“ завршена.
Уколико би Украјина покренула процедуру приступања НАТО или ако би предузела инвазију широких размера на Донбас, Русија би онда извршила интервенцију у Украјини.
То су једини услови, који би били испуњени за евентуалну инвазију Русије у Украјини. Кремљ то непрестано истиче.
Постављамо логично питање – „чему онда све ово“?! Шта то Бајден жели?
Заправо, није важно „шта амерички председник жели“, већ „шта нема намеру да учини“! Бајден не жели још један спољнополитички пораз, а пораз би могао да се огледа у ситуацији, када би „’Северни ток 2′ почео да ради у пуном капацитету, те уколико би Европска унија суспендовала, ублажила или („ужаса ли“), у потпуности укинула санкције Русији“.
Дакле, Бајден не би желео нову „интервенциону авантуру“, свакако не у неком „великом формату“ (сетимо се покушаја преврата у Казахстану пре месец дана, када је, након слома „ребелије“ и упркос снажној реторици, коју је продуковао званични Вашингтон, изостала рекација ширих размера са политичког Запада). Најмање јој се „нада“ Володимир Зеленски, а нису јој „ради“, ни Владимир Путин, као ни Европска унија.
Уколико би Немачка и Француска, тј. ЕУ одустале од „Северног тока 2“, те уколико би Русија, пре добијања безбедносних гарантија од политичког Запада, повукла своје трупе од граница са Украјином, Бајден би прогласио своју прву велику победу у сфери спољне политике САД и то у другој години његовог мандата.
Русија очекује формалан споразум, према коме би границе Русије и „спољни зид граница бившег СССР остали неузурпирани од стране НАТО“.
Заправо, очекује договор у вези са поделом „сфера утицаја“. Нису нереалне и „кулоарске тврдње“ да су поменути преговори већ у току. Уколико би био постигнут описани споразум, обе стране би прогласиле победу.
Међутим, била би то „Пирова победа“ за Владимира Путина, јер у таквој констелацији снага, Кијев би, можда и трајно, остао ван „зоне утицаја руског света“. Са друге стране, француски председник Макрон и званични Берлин, својим ставом, да Немачка и Француска немају намеру да помогну ратним напорима Украјине, те да ове земље остају привржене циљу имплементације „Минског споразума II“ из 2015. године, показале су отворену „непослушност“ Џо Бајдену.
Да ли би из наведене „непослушности“ могли да очекујемо још један Бајденов пораз, видећемо до 2024. године?!
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.