Svaki grad na ovoj planeti ima dušu i po nečemu je poseban. Mi volimo da kažemo da je naš poseban po kulturnoj osvešćenosti, vrhunskim arhitektonskim idejama, ali i lepim manirima i ponašanju.
Međutim, sve nabrojano možete pronaći i na drugim, raznim, mestima širom sveta, a nešto što nas stvarno razlikuje od drugih je činjenica da mi uvek, kako bi lale rekle: “Imamo kade…“.
I stvarno ne razumemo što nam ovu ležernost ponekad zamere, jer svugde u svetu važi ono pravilo od tolerisanih, negde petnaestak – negde malo manje, minuta kašnjenja.
Novosadski studenti posebno vole ovo pravilo vezano za kašnjenje. Takozvanih “akademskih“ petnaestak minuta, retko koji profesor bi uzeo za zlo, a da su nepotrebni, ne bi ni postojali, slažete se?
Nije se tih opravdanih petnaestak minuta usvojilo iz studentske lenjosti, a njihov nastanak, čak, nije vezan za Novi Sad.
Priča o, nama omiljenom, pravilu opravdanog kašenjenja korene vuče još iz davne prošlosti i švedskih Univerziteta.
U švedskim univerzitetskim gradovima Upsali i Lundu, svi studenti su živeli u blizini katedrale, a kako u to vreme nisu mogli da imaju satove uvek uz sebe, znalo se: Od momenta kada se čuje crkveno zvono, imaju još petnaest minuta do početka predavanja.
Međutim, iako veliki deo Evrope danas koristi ovo pravilo, nismo sigurni da li je njegov nastanak zaista vezan za prethodnu priču, ili se samo radi o interesantnom mitu, ali k’o da je važno, bitno je da ga u Novom Sadu i dalje primenjujemo u svim pogodnim situacijama.
U susretu sa stanovnicima drugih gradova Srbije, primetili smo da nam se ova ležernost uzima kao mana. Oni, naprosto, ovo pravilo više doživljavaju kao nepotrebnih petnaestak minuta u kojima se, u civilizovanom društvu, očekuje da sačekate na nekoga ko ne poštuje vaše vreme.
A nije tako. Mi sve poštujemo i sve volimo. Samo, eto, “imamo kade“…
Nama je sve na dohvat ruke. Lako se dogovaramo, a još lakše stižemo na dogovorena mesta.
Laganom šetnjom, novosadskim ulicama, na kraju uvek stigneš tamo “di si kren’o“. Ukoliko kasniš, uvek možeš da uhvatiš neki autobus, a kada konačno stigneš, znaš da te niko ništa neće ni pitati, jer se podrazumeva da je bus kasnio.
Kada vozimo kola, takođe, pazimo na manire i to da ispoštujemo sve propise u saobraćaju. Izuzetak je, jedino, ako padne kiša. E onda ne znam šta nam se desi!
Tada laganih 50 kilometara na čas i omiljenu pesmu na radiju zamenimo neprekidnim lupanjem po sireni, kojom psovkom i oštrom namerom da stignemo kući pre svih ostalih.
Koliko smo opušteni pokazuje da nam je upravo ta reč jedna od najčešće korišćenih uzrečica.
Ukoliko nekome uradimo nešto što nije primereno, umesto oprošteno, čućemo opušteno.
Verovatno bi se neki Beograđanin iznervirao, kada bi usled svog ubrzanog tempa života, svratio na jednu brzinsku kafu, a onda se praktično “otelio“ dok dočeka konobara.
Još jedna od prednosti života u Novom Sadu, jeste to što smo navikli i nama ta usporenost ne smeta. Ukoliko si seo u kafić, podrazumeva se da imaš vremena i da sačekaš svoj red, ali i da posle toga natenane ispijaš piće i uživaš u danu.
Brzi hod ne dolazi u obzir! Pa zna se gde se brzo hoda – na Keju!
Po centru se isljučivo ide nogu pred nogu kako bi se osmotrio svaki pedalj ovog lepog grada.
Ako vam se, kojim slučajem, dogodi da negde žurite, samo polako, jer će vas zaobilaženje sporih šetača koji uživaju u momentu, samo dodatno iznervirati.
Dakle, ako ne možete da ih pobedite, pridružite im se! Samo opušteno!
Ukoliko ste se tek doselili u naš lepi grad, polako, navići ćete.
Potrebno vam je samo nekoliko kašnjenja bez nerviranja i griže savesti da biste postali pravi Novosađanin!
Preuzmite android aplikaciju.
