Сваки град на овој планети има душу и по нечему је посебан. Ми волимо да кажемо да је наш посебан по културној освешћености, врхунским архитектонским идејама, али и лепим манирима и понашању.
Међутим, све набројано можете пронаћи и на другим, разним, местима широм света, а нешто што нас стварно разликује од других је чињеница да ми увек, како би лале рекле: “Имамо каде…“.
И стварно не разумемо што нам ову лежерност понекад замере, јер свугде у свету важи оно правило од толерисаних, негде петнаестак – негде мало мање, минута кашњења.
Новосадски студенти посебно воле ово правило везано за кашњење. Такозваних “академских“ петнаестак минута, ретко који професор би узео за зло, а да су непотребни, не би ни постојали, слажете се?
Није се тих оправданих петнаестак минута усвојило из студентске лењости, а њихов настанак, чак, није везан за Нови Сад.
Прича о, нама омиљеном, правилу оправданог кашењења корене вуче још из давне прошлости и шведских Универзитета.
У шведским универзитетским градовима Упсали и Лунду, сви студенти су живели у близини катедрале, а како у то време нису могли да имају сатове увек уз себе, знало се: Од момента када се чује црквено звоно, имају још петнаест минута до почетка предавања.
Међутим, иако велики део Европе данас користи ово правило, нисмо сигурни да ли је његов настанак заиста везан за претходну причу, или се само ради о интересантном миту, али к’о да је важно, битно је да га у Новом Саду и даље примењујемо у свим погодним ситуацијама.
У сусрету са становницима других градова Србије, приметили смо да нам се ова лежерност узима као мана. Они, напросто, ово правило више доживљавају као непотребних петнаестак минута у којима се, у цивилизованом друштву, очекује да сачекате на некога ко не поштује ваше време.
А није тако. Ми све поштујемо и све волимо. Само, ето, “имамо каде“…
Нама је све на дохват руке. Лако се договарамо, а још лакше стижемо на договорена места.
Лаганом шетњом, новосадским улицама, на крају увек стигнеш тамо “ди си крен’о“. Уколико касниш, увек можеш да ухватиш неки аутобус, а када коначно стигнеш, знаш да те нико ништа неће ни питати, јер се подразумева да је бус каснио.
Када возимо кола, такође, пазимо на манире и то да испоштујемо све прописе у саобраћају. Изузетак је, једино, ако падне киша. Е онда не знам шта нам се деси!
Тада лаганих 50 километара на час и омиљену песму на радију заменимо непрекидним лупањем по сирени, којом псовком и оштром намером да стигнемо кући пре свих осталих.
Колико смо опуштени показује да нам је управо та реч једна од најчешће коришћених узречица.
Уколико некоме урадимо нешто што није примерено, уместо опроштено, чућемо опуштено.
Вероватно би се неки Београђанин изнервирао, када би услед свог убрзаног темпа живота, свратио на једну брзинску кафу, а онда се практично “отелио“ док дочека конобара.
Још једна од предности живота у Новом Саду, јесте то што смо навикли и нама та успореност не смета. Уколико си сео у кафић, подразумева се да имаш времена и да сачекаш свој ред, али и да после тога натенане испијаш пиће и уживаш у дану.
Брзи ход не долази у обзир! Па зна се где се брзо хода – на Кеју!
По центру се исључиво иде ногу пред ногу како би се осмотрио сваки педаљ овог лепог града.
Ако вам се, којим случајем, догоди да негде журите, само полако, јер ће вас заобилажење спорих шетача који уживају у моменту, само додатно изнервирати.
Дакле, ако не можете да их победите, придружите им се! Само опуштено!
Уколико сте се тек доселили у наш лепи град, полако, навићи ћете.
Потребно вам је само неколико кашњења без нервирања и гриже савести да бисте постали прави Новосађанин!
Преузмите андроид апликацију.
