Gde je i šta radi beli končani milje cvetnog motiva, koji je uredno ležao na ivici televizora ili preko čitavog trpezarijskog stola?
Izražavanje zabrinutosti za takav jedan „dizajnerski“ komad konca je opravdan, jer se njegova suština nikad nije smela dovoditi u pitanje sve dok je baba (ujedno i tvorac miljea), insistirala na takvom ukrašavanju svih prostorija kuće.
Slika iz detinjstva koju i da hoćete, ne možete da izbrišete iz „RAM“ memorije glave, jeste štirkana paučina na stolu (liči na stolnjak, ali ipak nije), čija funkcija do dan-danas nije razjašnjena.
„Fenomen milje“, ne može da se svrsta samo kao detalj koji je ulepšavao uređaj, on je skupljao prašinu, prekrivao nameštaj, a nekad je, ako su članovi „raspoloženi“, pružao svoj skromni doprinos u raspravama jer se od njega nije videla bar trećina ekrana dok se pratila utakmica ili nova epizoda Ljovisne.
U početku je taj paučinasti heklani detalj skupljao prašinu po komodama, policama, stočićima za kafu, tacnama na kojima se služilo slatko, pa je evoluirao i krasio gramofone, a onda je napredovao na poziciju televizijskog „screen saver“-a.
Tada se stvorila navika domaćica da u pauzama između kućnih obaveza naštrikaju nešto novo i minuli rad okače na vidljivo mesto, a gde ćeš vidljivijeg mesta od televizora? Tada je bilo, ko nema milje na TV-u, bolje da taj TV i nema.
I dok su starije žene heklale i istovremeno razvijale obe hemisfere mozga, ćerke i snaje su u nasledstvo dobijale te živcima ispletene miljee, danas sačuvane u nekim kutijama i ladicama.
Samo one žene koje su se usudile da ponovo ožive tu vrstu aktivnosti u svoju dnevnu rutinu, znaju da heklanje nije nimalo jednostavan proces koji se savlada za pet minuta.
Potreban je ritam, mentalni kapacitet, kreativnost i stalna aktivnost ruku.
Neverovatna činjenica je da su na osnovu rada vrednih ruku, bake i prabake u većini slučajeva do svoje duboke starosti zadržale bistrinu uma i oko koje može da skenira sve fleke i nedostatke do najsitnijeg detalja.
Naročito se to primećivalo kada smo želeli da sklonimo baš onaj milje na kom su radile više meseci, a koji je smetao u tom trenutku, uz opomenu da će nas „rasparati“ ako se njihovom hekleraju nešto desi.
Svaka žena je imala svoj stil i svoju mustru po kojoj je heklala milje, međusobno su razmenjivale ideje pa čak i nove mustre za koje su saznale od komšinica ili pak žene sa tezge na Kvantašu.
Danas ćete takav dekor retko gde sresti u savremenim domovima i stanovima po Novom Sadu, ali tu su miljei negde zatrpani u fiokama i kutijama. Ako ništa, čuvaju se kao uspomena na drage bake.
Ako skinemo prašinu sa tih kutija, shvatićemo da otvaramo jednu vremensku kapsulu u kojoj se nalaze utkane sve te misli, brige i ideje žena koje su s ljubavlju stvarale svoja jedinstvena umetnička dela.
Kad pogledamo, to nije samo predmet koji pripada nekom prošlom vremenu, niti je heklanje antička umetnost, ali jeste obeležje nekog (u najblažu ruku rečeno), sporijeg i humanijeg vremena.
Puno smo pisali o prednostima zdravih navika, šetnji, kontinuiranom snu i redovnom unosu vode, međutim malo se priča o finim motoričkim sposobnostima ruku.
Možda, kada biste otpočeli stvaranje takvih novih navika, bliže biste shvatili zašto su naše bake i prabake ponosno izlagale svoje radove pa čak i na veš mašine i televizore, Sigurno su to radile i da se malo divimo njihovoj „hekleraj“ veštini.
Preuzmite android aplikaciju.
