Почетна > Нови Сад
Нови Сад Новосадске приче

Новосађанке, где држите миље својих бака?

Где је и шта ради бели кончани миље цветног мотива, који је уредно лежао на ивици телевизора или преко читавог трпезаријског стола?
Фото: WikimediaCommons/רחל

Изражавање забринутости за такав један „дизајнерски“ комад конца је оправдан, јер се његова суштина никад није смела доводити у питање све док је баба (уједно и творац миљеа), инсистирала на таквом украшавању свих просторија куће.

Слика из детињства коју и да хоћете, не можете да избришете из „RАМ“ меморије главе, јесте штиркана паучина на столу (личи на столњак, али ипак није), чија функција до дан-данас није разјашњена.

„Феномен миље“, не може да се сврста само као детаљ који је улепшавао уређај, он је скупљао прашину, прекривао намештај, а некад је, ако су чланови „расположени“, пружао свој скромни допринос у расправама јер се од њега није видела бар трећина екрана док се пратила утакмица или нова епизода Љовисне.

У почетку је тај паучинасти хеклани детаљ скупљао прашину по комодама, полицама, сточићима за кафу, тацнама на којима се служило слатко, па је еволуирао и красио грамофоне, а онда је напредовао на позицију телевизијског „screen saver“-a.
миље
Фото: PrtSc/Twitter/@Rade_89

Тада се створила навика домаћица да у паузама између кућних обавеза наштрикају нешто ново и минули рад окаче на видљиво место, а где ћеш видљивијег места од телевизора? Тада је било, ко нема миље на ТВ-у, боље да тај ТВ и нема.

И док су старије жене хеклале и истовремено развијале обе хемисфере мозга, ћерке и снаје су у наследство добијале те живцима исплетене миљее, данас сачуване у неким кутијама и ладицама.

Само оне жене које су се усудиле да поново оживе ту врсту активности у своју дневну рутину, знају да хеклање није нимало једноставан процес који се савлада за пет минута.

Потребан је ритам, ментални капацитет, креативност и стална активност руку.

Невероватна чињеница је да су на основу рада вредних руку, баке и прабаке у већини случајева до своје дубоке старости задржале бистрину ума и око које може да скенира све флеке и недостатке до најситнијег детаља.
Фото: WikimediaCommons/Elaine with Grey Cats

Нарочито се то примећивало када смо желели да склонимо баш онај миље на ком су радиле више месеци, а који је сметао у том тренутку, уз опомену да ће нас „распарати“ ако се њиховом хеклерају нешто деси.

Свака жена је имала свој стил и своју мустру по којој је хеклала миље, међусобно су размењивале идеје па чак и нове мустре за које су сазнале од комшиница или пак жене са тезге на Кванташу.

Данас ћете такав декор ретко где срести у савременим домовима и становима по Новом Саду, али ту су миљеи негде затрпани у фиокама и кутијама. Ако ништа, чувају се као успомена на драге баке.

Ако скинемо прашину са тих кутија, схватићемо да отварамо једну временску капсулу у којој се налазе уткане све те мисли, бриге и идеје жена које су с љубављу стварале своја јединствена уметничка дела.
Фото: UnSplash/Annie Spratt

Кад погледамо, то није само предмет који припада неком прошлом времену, нити је хеклање античка уметност, али јесте обележје неког (у најблажу руку речено), споријег и хуманијег времена.

Пуно смо писали о предностима здравих навика, шетњи, континуираном сну и редовном уносу воде, међутим мало се прича о финим моторичким способностима руку.

Можда, када бисте отпочели стварање таквих нових навика, ближе бисте схватили зашто су наше баке и прабаке поносно излагале своје радове па чак и на веш машине и телевизоре, Сигурно су то радиле и да се мало дивимо њиховој „хеклерај“ вештини.

Gde u Novom Sadu možete da igrate mali fudbal u zatvorenom?

Преузмите андроид апликацију.