Ред дипломатских упозорења и претњи са Запада, па ред тобоже забринутости са Истока, а све због принципијелног и доследног става Србије према актуелном сукобу у Украјини. Између чекића и наковња, тако би се сликовито могла описати спољно-политичка позиција Србије након оружане ескалације конфликта на истоку Европе.
Као и много пута у историји, налазимо се у процепу, некада између два војно-политичка блока, а данас између два потпуно различита геополитичка концепта и наших националних интереса.
Овакав рат у Украјини нико од аналитичара није предвидео, немогуће је предвидети његов даљи ток и крај, а све је извесније да нова врста хладног рата између колективног Запада и Русије све више постаје “врући рат”. Свет је нажалост на добром путу да се врати у мрачно доба које подсећа на Средњи век.
Европска Унија и земље НАТО пакта су Русији, пре свега под снажним притиском “старијег брата” из Вашингтона, завеле низ оштрих санкција. Неке од њих потпуно су неразумне и покушавају да пониште руску културу, док друге чини се више економски погађају оне који су их увели него саму Русију.
Кључни проблем са санкцијама је да оне не погађају режим, па тако ни не успевају да допринесу решењу проблема. Као што санкције нису приморале Северну Кореју да се одрекне нуклеарног наоружања, нити су довеле до пада режима нпр. у Сирији, тако неће допринети ни окончању рата у Украјини. Управо супротно, само ће још више продубити постојећи конфликт.
Укопани у супротстављеним позицијама, без намере да слушају једни друге и ангажују дипломатију, и Запад и Русија наговештавају дуготрајност конфликта. Управо у вези са тим поставља се питање – какву позицију треба да заузме Србија и шта је најбоље за наше националне и државне интересе?
Нажалост, за већину политичких странака у нашој земљи, ова тема представља погодан терен за политичарење, сакупљање јефтиних поена подилажењем грађанима и промоцију сопственог “патриотизма”. Уосталом, то су показали и резултати недавно одржаних парламентарних избора.
Чињеница је да је ситуација изузетно озбиљна и да је једино стварно патриотски – говорити народу истину, рационално размишљати и деловати, и тежити постизању што ширег друштвеног консензуса око ове теме.
Колико је погубно то што неке политичке странке данас уверавају грађане да је за нас најбоље да беспоговорно следимо политику Запада, исто тако потпуно је погрешно и то што неке друге, опет апсолутно некритички, сматрају да треба слепо да пратимо како кажу безгрешну политику Русије.
Историја нас учи управо супротно.
Земље данашњег политичког Запада, небројено пута у прошлости су комадале територију наше државе, убијале и протеривале српски народ, бомбардовале нас, геноцидирале, нанеле нам много зла и неправде, и то сваки Србин зна и осећа, те је отуда разумљив став већине грађана према њиховој политици данас.
Ипак, са друге стране, ако оставимо емоције по страни, чињеница је да са Русима никада нисмо ратовали, нису нас убијали, али исто тако да ни политика Русије није увек била у складу са српским интересима.
То се најбоље види из следећих примера од којих је сваки из различите епохе (царске, Јељцинове и Путинове).
Санстефански мир из 1878. године потписан је директно на штету Србије, затим, Русија је два месеца пре САД, 1992. године признала независност Хрватске у вештачким авнојевским границама, а 2006. године из Москве пружена је пуна политичка и финансијска подршка раздвајању Србије и Црне Горе.
Дакле, све ово потврђује тезу да у политици не постоје вечна пријатељства, и да су вечни само интереси.
Наш интерес није ни амерички, ни немачки, ни руски, него само СРПСКИ. И управо таква политика нам треба данас – просрпска. Или, што би народ рекао: “У се и у своје кљусе”.
Принципијелан и доследан став који је наша држава заузела одмах након почетка рата у Украјини и на чијим позицијама, упркос страховитим притисцима са свих страна стоји и данас, савршено је разрађен у Закључку Савета за националну безбедност Републике Србије од 25.02.2022. године.
Његова суштина је у томе да је Србија привржена вредностима мира, поштовању међународног права и начела неповредивости територијалног интегритета суверених држава, и да као земља која је у блиској прошлости искусила последице санкција Запада, и чији сународници у Републици Српској и данас трпе санкције, се противи увођењу санкција било којој држави.
Дакле осуђујемо рат, поштујемо међународно признате границе свих држава (и оних који наше непоштују!), и никоме не уводимо рестриктивне мере.
У Србији данас нема етничке мржње, нема забране књижевника и уметника било које вере и нације, нема отимања приватне својине странаца, нема острашћене и једностране пропаганде, нема војне и финансијске подршке рату.
Има слободе, принципа и разума.
Ово лудило ће се завршити, а наша земља ће остати упамћена као последње место у Европи у којем су се браниле вредности слободе.
Србија је одабрала свој пут, а то је пут мира и стабилности. Српско државно руководство показало је доследност, прагматичност и умешност да успешно води овај наш брод кроз бурне олује, те зато само таква политика заслужује пуну подршку.
Аутор: Немања Завишић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Немање Завишића можете прочитати овде:
Nemanja Zavišić: NATO agresija – zločin koji je sahranio međunarodno pravo
Преузмите андроид апликацију.
