Dragica Adamović Godić prognana je iz Hrvatske tokom akcije “Oluja”. Imala je 32 godine kada se našla u koloni sa još stotine hiljada Srba koji su krenuli ka Srbiji.
„Ti dani će za nas ostati večni i nećemo moći da ih izbrišemo iz srca. Čitala sam da će se prikazivati film o Oluji. Ja to ne smem da gledam. Mi smo sad već i stariji, svašta smo proživeli od 1995. do danas“.
Dragica je “srce kordunaško”, ali je svoj bračni život započela u Petrinji. Njen suprug je ranjen u ratu 1991. godine i trebalo je da 3. avgusta 1995. da ima operaciju. Nisu ni slutili šta će se desiti samo dan kasnije.
Pomislila sam da je nevreme, a ne granatiranje Petrinje
„Ja sam se pripremila 4. avgusta da odem u bolnicu, a granatiranje Petrinje počelo je u pet do pet izjutra. Pomislila sam da je strašno nevreme. Imali smo psa Vidru, vredna je spomena, ona je meni nagoveštavala da će se nešto strašno dogoditi“ – rekla je za NS Uživo Dragica.
Naša sagovornica istakla je da nije znala šta da ponese iz svoje kuće.
„Imate slike, dokumenta, diplome, svašta što želite da ponesete. A vi stanete i ne znate šta da uzmete u tom momentu i stavite u torbu preko ramena. Svi smo uzimali pogrešne stvari. Čuli smo da su probili prvu borbenu liniju i da idu ka gradu sve da nas pobiju. Tada je nastao pravi pakao. Nismo znali gde ćemo“.
Mislili smo da je fotomontaža Tuđmanovo kačenje zastave na Kninsku tvrđavu
Dragica nije znala gde joj je muž, nekoliko dana nije imala informacija da li je uopšte živ, a za svoju majku čak mesec dana. Kada je uspela da dođe do jednog sela, dočekali su ih avioni koji su leteli toliko nisko, da je Dragica imala utisak da može da ih dotakne. Ti avioni granatirali su sve što su pred sobom videli.
„Avion je gađao kolonu ranjenika koja se kretala između Drine i Prijedora. Drago mi je što se ove godine dešava obeležavanje baš u Prijedoru, to je grad koji nas je prvi prihvatio i u kojem smo se osećali slobodnije. Uveče smo videli kako Franjo Tuđman kači zastavu na Kninsku tvrđavu. Mi smo mislili da je fotomontaža, nismo verovali. Bili smo ludi da nismo videli pet godina šta nas se čekalo. Od načelnika policije čuli smo se naša vojska povlači to veče. Znate šta to znači kada se povlači milicija i vojska da se povlače, a gde je tu narod? Mi smo bili prestrašeni, nismo znali ni kuda da krenemo- kroz suze nam priča i dodaje da su putevi bili puni naroda na svim mogućim vozilima“.
„Ne znam ni koliko smo se vozili, ne znamo ni koji je datum bio. Stigli smo u Prijedor, a ja sam odmah otišla da tražim gde su ranjenici, da vidim da li mi je tu muž. Nisam ga našla, ali sam čula informaciju od komšije da ga nisu operisali da je otišao kući. To mi je bilo zeleno svetlo da će prežveti haos. Sela sam na trotoar i gledala registarske oznake kako bi neko iz naših krajeva naišao. Tokom noći krenula sam put mosta na Uni, jer sam među narodom čula da će taj most minirati. Celu noć sam pešačila, ne znam odakle mi ta snaga, plašila sam se da će on ostati s one strane mosta, ja s ove. Kada sam ga videla na mostu, bio je na mostu i gledao u kolonu ljudi. Bila sam srećna, besna, sva moguća osećanja su se mešala. Kada je okrenuo leđa svojoj Baniji nikada više nije kročio nogom tamo“.
Ja nemam mržnju ni sada
Dragica se prvi put u Hrvatsku vratila dve godine nakon rata, njena majka se vratila i nastavila život u Hrvatskoj. Trebalo bi da ih mrzimo, ali ne, ja sam bila prazna, rekla je ona.
„Moja kuća je sada bila u Srbiji, ja tamo nisam imala mirnog sna. Ja nisam mogla njih da mrzim i kod njih su došli neki ljudi proterani u ratu, koji su se snalazili isto kao mi ovde. To je bio osećaj više sažaljenja nego mržnje. Ja nemam mržnju ni sada, samo teške osećaje koje smo mi proživeli. Nažalost, prošlo je 28 godina i za taj zločin, koji oni ne smatraju zločinom, niko nije odgovarao. Tragičnije je da su naši ljudi jako zaboravni“.
Osnovali smo udruženje invalida, boraca i veterana “Srpski ratnik”
Dragica sada živi u Inđiji. Napisala je svoju prvu knjigu “Mika u srci, zavičaj u duši”, koju je posvetila svojoj majci.
„Uređujemo i časopis “Srpski ratnik” koji izlazi pet puta godišnje, kao i jedan tematski broj. Dobili smo prostorije, dvadeset saradnika iz Srbije i Republike Srpske piše svoje autorske tekstove i srećni su da “Srpski ratnik” postoji. Osnovali smo i udruženje invalida, boraca i veterana “Srpski ratnik”. Ja sam mislila da je moja priča strašna, ali kada pročitate i čujete druge priče ostalih ljudi, vidite da nije tako“.
Preuzmite android aplikaciju.
