Драгица Адамовић Годић прогнана је из Хрватске током акције “Олуја”. Имала је 32 године када се нашла у колони са још стотине хиљада Срба који су кренули ка Србији.
„Ти дани ће за нас остати вечни и нећемо моћи да их избришемо из срца. Читала сам да ће се приказивати филм о Олуји. Ја то не смем да гледам. Ми смо сад већ и старији, свашта смо проживели од 1995. до данас“.
Драгица је “срце кордунашко”, али је свој брачни живот започела у Петрињи. Њен супруг је рањен у рату 1991. године и требало је да 3. августа 1995. да има операцију. Нису ни слутили шта ће се десити само дан касније.
Помислила сам да је невреме, а не гранатирање Петриње
„Ја сам се припремила 4. августа да одем у болницу, а гранатирање Петриње почело је у пет до пет изјутра. Помислила сам да је страшно невреме. Имали смо пса Видру, вредна је спомена, она је мени наговештавала да ће се нешто страшно догодити“ – рекла је за НС Уживо Драгица.
Наша саговорница истакла је да није знала шта да понесе из своје куће.
„Имате слике, документа, дипломе, свашта што желите да понесете. А ви станете и не знате шта да узмете у том моменту и ставите у торбу преко рамена. Сви смо узимали погрешне ствари. Чули смо да су пробили прву борбену линију и да иду ка граду све да нас побију. Тада је настао прави пакао. Нисмо знали где ћемо“.
Мислили смо да је фотомонтажа Туђманово качење заставе на Книнску тврђаву
Драгица није знала где јој је муж, неколико дана није имала информација да ли је уопште жив, а за своју мајку чак месец дана. Када је успела да дође до једног села, дочекали су их авиони који су летели толико ниско, да је Драгица имала утисак да може да их дотакне. Ти авиони гранатирали су све што су пред собом видели.
„Авион је гађао колону рањеника која се кретала између Дрине и Приједора. Драго ми је што се ове године дешава обележавање баш у Приједору, то је град који нас је први прихватио и у којем смо се осећали слободније. Увече смо видели како Фрањо Туђман качи заставу на Книнску тврђаву. Ми смо мислили да је фотомонтажа, нисмо веровали. Били смо луди да нисмо видели пет година шта нас се чекало. Од начелника полиције чули смо се наша војска повлачи то вече. Знате шта то значи када се повлачи милиција и војска да се повлаче, а где је ту народ? Ми смо били престрашени, нисмо знали ни куда да кренемо- кроз сузе нам прича и додаје да су путеви били пуни народа на свим могућим возилима“.
„Не знам ни колико смо се возили, не знамо ни који је датум био. Стигли смо у Приједор, а ја сам одмах отишла да тражим где су рањеници, да видим да ли ми је ту муж. Нисам га нашла, али сам чула информацију од комшије да га нису оперисали да је отишао кући. То ми је било зелено светло да ће прежвети хаос. Села сам на тротоар и гледала регистарске ознаке како би неко из наших крајева наишао. Током ноћи кренула сам пут моста на Уни, јер сам међу народом чула да ће тај мост минирати. Целу ноћ сам пешачила, не знам одакле ми та снага, плашила сам се да ће он остати с оне стране моста, ја с ове. Када сам га видела на мосту, био је на мосту и гледао у колону људи. Била сам срећна, бесна, сва могућа осећања су се мешала. Када је окренуо леђа својој Банији никада више није крочио ногом тамо“.
Ја немам мржњу ни сада
Драгица се први пут у Хрватску вратила две године након рата, њена мајка се вратила и наставила живот у Хрватској. Требало би да их мрзимо, али не, ја сам била празна, рекла је она.
„Моја кућа је сада била у Србији, ја тамо нисам имала мирног сна. Ја нисам могла њих да мрзим и код њих су дошли неки људи протерани у рату, који су се сналазили исто као ми овде. То је био осећај више сажаљења него мржње. Ја немам мржњу ни сада, само тешке осећаје које смо ми проживели. Нажалост, прошло је 28 година и за тај злочин, који они не сматрају злочином, нико није одговарао. Трагичније је да су наши људи јако заборавни“.
Основали смо удружење инвалида, бораца и ветерана “Српски ратник”
Драгица сада живи у Инђији. Написала је своју прву књигу “Мика у срци, завичај у души”, коју је посветила својој мајци.
„Уређујемо и часопис “Српски ратник” који излази пет пута годишње, као и један тематски број. Добили смо просторије, двадесет сарадника из Србије и Републике Српске пише своје ауторске текстове и срећни су да “Српски ратник” постоји. Основали смо и удружење инвалида, бораца и ветерана “Српски ратник”. Ја сам мислила да је моја прича страшна, али када прочитате и чујете друге приче осталих људи, видите да није тако“.
Преузмите андроид апликацију.
