Падине Фрушке горе захваљујући одличном географском положају, клими, али и утицају Дунава имају идеалне услове за узгој разних сорти винове лозе и производњу квалитетних вина.
Због тога је Нови Сад од давнина био познат, не само као град занатлија, већ и као центар трговине вином, а по производњи и преради грожђа предњачили су Сремци: Петроварадин, Сремска Каменица, те Сремски Карловци и Ириг.
Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев значај који је та привредна грана имала у животима људи на овим просторима најбоље осликава име нашег града. Петроварадински шанац након добијања статуса слободног краљевског града 1748. године преименован је у Нови Сад, а „сад“, поред башта, значи и млад виноград или лоза.
„Занимљиво је да и део града, Адамовићево насеље, носи име по имућном винару“, каже Ђурђев. „Кварт је добио име по угледној породици Адамовић, односно по Александру Шандору Адамовићу, који је на том делу тадашње периферије Новог Сада подигао велики расадник из ког су обновљени многи виногради, након што су били десетковани због велике штете коју је нанео инсект који напада лозу.“
Породица Адамовић
Породица Адамовић у другој половини 19. и првој половини 20. века била је позната по трговини вином, захваљујући којем су стекли велико богатство, а највештији у томе био је Шандор Адамовић, који се школовао у Пешти. Осим, тада највећег расадника у средњој Европи, породица је поседовала винограде у Сремској Каменици и Раковцу и фабрику пенушца “Фрушкогорац“, на почетку данашње Улице Петра Драпшина, у којој су примењени француски рецепти и технологија. Квалитет његових вина потврђен је на престижним изложбама у европским метрополама.
Фабрика пенушца је угашена након Другог светског рата, земља је подељена грађанима, на простору винограда у Сремској Каменици саграђени су Нови Лединци, а машине су завршиле у “Навипу“.
Осим назива дела града, остале су записане и речи хвале за новосадско “пиће богова“. У Енциклопедији Новог Сада, каже Ђурђев, може се наћи податак да је архимандрит манастира Раковац на Фрушкој гори Прокопије Болић забележио да су још у 16. и 17 веку фрушкогорска вина била цењенија од познатих мађарских токајских, а мишљење и укус архимандрита делио је и библиотекар угарског краља и реформатора Матије Хуњадија, док је наводно кнез Лихтенштајна имао опаску да путујући од Беча нигде није пио боље вино од карловачког.
„Сремци су свакако предњачили у прозводњи вина, па је тако 1930. године на великој продајној изложби у Сремским Карловцима учествовало више од 300 излагача из 26 сремских места“ – напомиње Ђурђев. „Колико је трговина и производња вина била распрострањена илуструје податак да је 1869. године у Новом Саду основано Акцијско друштво за трговину вином, с идејом да се регулише производња како би грађани могли да купују вино увек истог квалитета. Упркос доброј намери организација није била дугог века. У својим списима историчар Малхиор Ердујхељи забележио је да је 1888. године Новосадску задругу за производњу вина основао и Фрања Брук, а удружило се око 170 произвођача. Међутим, ни та задруга није потрајала, али виноградараство на оброцима Фрушке горе наставило је успешно да се развија.
Временом и модернизацијом усавршен је процес прављења вина, а за увођење и употребу научно проверених метода у прераду грожђа најзаслужнији су били стручњаци из Института за виноградарство и винарство с Пољопривредног факултета. Највећа винарија на подручју Новог Сада био је погон “Навипа”, под именом “Фрушкогорац” у Петроварадину, а његови виногради до недавно протезали су се према Алибеговцу. “Навип“ је био познат по карловачком ризлингу, фрушкогорском белом вино, совињону и неопланти. Фабрика, нажалост, дели судбину с другим великим новосадским гигантима, те је предузеће у банкроту од 2015. године.“
Преузмите андроид апликацију.
