Čitam ohrabrujuće podatke Republičkog zavoda za statistiku, koji kažu kako je u Srbiji, tokom juna, bilo 48,4% više turista nego istog meseca 2020. godine. Broj noćenja naših sugrađana veći je za 12,5% a gosti iz inostranstva odlučili su se da prespavaju u našoj zemlji za čak 207% više nego u istom periodu prošle godine.
Jasno je da se turizam u Srbiji oporavlja dobrim tempom i da se vraćamo na pozicije pre pandemije.
Iza rastućih brojki posetilaca iz inostranstva ne krije se raskošna turistička infrastruktura.
Ona se, uz velike napore i doprinos države, tek izgrađuje i modernizuje.
Nije tajna ni u prirodnim lepotama i kulturno-istorijskim znamenitostima, koje oduzimaju dah ali ipak nisu dovoljno poznate.
Nije glavna zasluga ni u noćnom životu velikih gradova.
Ključ je u nečemu sasvim neuhvatljivom i nematerijalnom – duhu srpskog gostoprimstva.
Razoružavajuća srdačnost našeg naroda, a naročito ugostitelja, domaćina i turističkih radnika, postala je legendarna među svetskim putnicima.
Zahvaljujući našoj spremnosti da se lako otvorimo ka posetiocima različitih profila, vera i nacionalnosti, da ne pravimo razlike prema platežnoj moći, boji kože ili državi porekla, nezaustavljivo kopni negativan imidž o srpskom narodu, u koji su uložene milijarde dolara.
Bez obzira što ćete i dvadeset godina nakon poslednjih oružanih sukoba na našem prostoru videti u budžetnim filmovima Srbe kao negativce, ljudi iz zemalja gde nas obilato etiketiraju sve masovnije dolaze u Srbiju.
Živa reč o nama, pozitivni utisci koji se prenose u krugovima ozbiljnih svetskih putnika i preko internet platformi nezavisnih putopisaca, učinili su više za naš turizam od bilo koje plaćene kampanje.
Čak je i, prema nama decenijama negativno nastrojen, CNNmorao da napravi afirmativnu reportažu u martu ove godine.
Bila je prosto previše prijemčiva priča o narodu koji deli sa drugima, u trenucima kada svi grabe za sebe.
Takav prilog bio je, u pandemijskim uslovima, sjajna promocija srpskog turizma.
Tako ove godine imamo veliki broj turista iz Indije, koje je privuklo naše odbijanje da osećamo paničan strah od ljudi iz ove zemlje, koji moraju da ispune samo razumne zdravstvene uslove da bi bili naši gosti.
Treba reći i to da je odsustvo rasizma u našoj kulturi i mentalitetu jedan kvalitet koji nas takođe preporučuje turistima zemalja čiji će razvoj obeležiti 21. vek.
Sramotno je što ipak neki samoproglašeni pripadnici takozvane „urbane“ političke i medijske elite koriste svaku priliku da ismevaju otvorenost Srbije za saradnju sa državama i narodima koji ne ispunjavaju neki, samo njima znan, kriterijum poželjnog gosta.
Jedan svetski putnik je u svom video dnevniku naveo da mu je kod naših ljudi jako pozitivno što su ponosni na svoju zemlju i zainteresovani za sve teme, komentare i utiske koji se tiču Srbije.
Zaista, ako malo pogledate bilo koji Jutjub kanal, kada god se neafirmisan autor bavi Srbijom, takav snimak će imati znatno više pregleda od nekih drugih njegovih radova.
Takva pojava motiviše pojedince da se što više bave srpskim temama, a neki čak i ceo kanal posvete sadržajima sa ovih prostora.
Tako je jedan naš ponosni i zainteresovani sunarodnik uticao da Amerikanac Čarls Kater poželi da dođe u Srbiju, da bi se uverio da nismo tako loši kako nas predstavljaju medijski krugovi u SAD.
Krajnji rezultat njegove turističke i kulturološke radoznalosti je srpsko državljanstvo koje je dobio u junu prošle godine, čime se pohvalio svojim mnogobrojnim pratiocima na društvenim mrežamai izrazio zahvalnost Vladi i premijerki Ani Brnabić što su mu to omogućili.
Time je Srbija, i kao država, pokazala da neko ne mora da bude svetski poznata ličnost da bismo mu dodelili naše državljanstvo, već da su iskrena ljubav prema zemlji i lični trud da se ona promoviše, dovoljni da učinimo Čarlsa jednim od nas.
Nama je takva otvorenost za druge nešto normalno ali u mnogim delovima sveta ona nije norma društvenog ponašanja, već izuzetak.
Lično sam se uverio u svom gradu koliko strani gosti cene kada vide da ste nešto spremni da uradite bez naknade, da uložite vreme i trud, a da njima nije jasno zašto ste to učinili.
Svako od nas će jednom biti u prilici da predstavlja svoju zemlju u očima posmatrača.
Hiljade takvih malih gestova – prema „bekpekeru“ u međunarodnom vozu, posetiocu „Egzita“, korisniku taksija, gostu u restoranu i svakom putniku namerniku – grade mozaik srpskog gostoprimstva, koje je naša najveća komparativna prednost nad svim morskim obalama, rajskim ostrvima i arhitektnonskim čudima sveta.
Zato cenimo taj srdačni domaćinski duh i oprostimo članovima porodice i prijateljima, koji nas u gostima neprestano nude novim jelima i pićima i stavljaju u perspektivu veliku uvređenost ako se ne poslužimo.
Prethodni autorski tekst Mladog Miletića na temu demografije, možete da pročitate ovde.
Autor: Mladi Miletić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite androidaplikaciju.
