Читам охрабрујуће податке Републичког завода за статистику, који кажу како је у Србији, током јуна, било 48,4% више туриста него истог месеца 2020. године. Број ноћења наших суграђана већи је за 12,5% а гости из иностранства одлучили су се да преспавају у нашој земљи за чак 207% више него у истом периоду прошле године.
Јасно је да се туризам у Србији опоравља добрим темпом и да се враћамо на позиције пре пандемије.
Иза растућих бројки посетилаца из иностранства не крије се раскошна туристичка инфраструктура.
Она се, уз велике напоре и допринос државе, тек изграђује и модернизује.
Није тајна ни у природним лепотама и културно-историјским знаменитостима, које одузимају дах али ипак нису довољно познате.
Није главна заслуга ни у ноћном животу великих градова.
Кључ је у нечему сасвим неухватљивом и нематеријалном – духу српског гостопримства.
Разоружавајућа срдачност нашег народа, а нарочито угоститеља, домаћина и туристичких радника, постала је легендарна међу светским путницима.
Захваљујући нашој спремности да се лако отворимо ка посетиоцима различитих профила, вера и националности, да не правимо разлике према платежној моћи, боји коже или држави порекла, незаустављиво копни негативан имиџ о српском народу, у који су уложене милијарде долара.
Без обзира што ћете и двадесет година након последњих оружаних сукоба на нашем простору видети у буџетним филмовима Србе као негативце, људи из земаља где нас обилато етикетирају све масовније долазе у Србију.
Жива реч о нама, позитивни утисци који се преносе у круговима озбиљних светских путника и преко интернет платформи независних путописаца, учинили су више за наш туризам од било које плаћене кампање.
Чак је и, према нама деценијама негативно настројен, CNN морао да направи афирмативну репортажу у марту ове године.
Била је просто превише пријемчива прича о народу који дели са другима, у тренуцима када сви грабе за себе.
Такав прилог био је, у пандемијским условима, сјајна промоција српског туризма.
Тако ове године имамо велики број туриста из Индије, које је привукло наше одбијање да осећамо паничан страх од људи из ове земље, који морају да испуне само разумне здравствене услове да би били наши гости.
Треба рећи и то да је одсуство расизма у нашој култури и менталитету један квалитет који нас такође препоручује туристима земаља чији ће развој обележити 21. век.
Срамотно је што ипак неки самопроглашени припадници такозване „урбане“ политичке и медијске елите користе сваку прилику да исмевају отвореност Србије за сарадњу са државама и народима који не испуњавају неки, само њима знан, критеријум пожељног госта.
Један светски путник је у свом видео дневнику навео да му је код наших људи јако позитивно што су поносни на своју земљу и заинтересовани за све теме, коментаре и утиске који се тичу Србије.
Заиста, ако мало погледате било који Јутјуб канал, када год се неафирмисан аутор бави Србијом, такав снимак ће имати знатно више прегледа од неких других његових радова.
Таква појава мотивише појединце да се што више баве српским темама, а неки чак и цео канал посвете садржајима са ових простора.
Тако је један наш поносни и заинтересовани сународник утицао да Американац Чарлс Катер пожели да дође у Србију, да би се уверио да нисмо тако лоши како нас представљају медијски кругови у САД.
Крајњи резултат његове туристичке и културолошке радозналости је српско држављанство које је добио у јуну прошле године, чиме се похвалио својим многобројним пратиоцима на друштвеним мрежама и изразио захвалност Влади и премијерки Ани Брнабић што су му то омогућили.
Тиме је Србија, и као држава, показала да неко не мора да буде светски позната личност да бисмо му доделили наше држављанство, већ да су искрена љубав према земљи и лични труд да се она промовише, довољни да учинимо Чарлса једним од нас.
Нама је таква отвореност за друге нешто нормално али у многим деловима света она није норма друштвеног понашања, већ изузетак.
Лично сам се уверио у свом граду колико страни гости цене када виде да сте нешто спремни да урадите без накнаде, да уложите време и труд, а да њима није јасно зашто сте то учинили.
Свако од нас ће једном бити у прилици да представља своју земљу у очима посматрача.
Хиљаде таквих малих гестова – према „бекпекеру“ у међународном возу, посетиоцу „Егзита“, кориснику таксија, госту у ресторану и сваком путнику намернику – граде мозаик српског гостопримства, које је наша највећа компаративна предност над свим морским обалама, рајским острвима и архитектнонским чудима света.
Зато ценимо тај срдачни домаћински дух и опростимо члановима породице и пријатељима, који нас у гостима непрестано нуде новим јелима и пићима и стављају у перспективу велику увређеност ако се не послужимо.
Претходни ауторски текст Младог Милетића на тему демографије, можете да прочитате овде.
Аутор: Млади Милетић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
